Okamenjeni trenutak

TRENUTAK

Možda negde postoji vreme
u kom život ne teče.

Stoji tako zaustavljen
u jednom trenutku,
u deliću večnosti.
U onom trenutku
gde nema razlike
između istine i laži,
između sna i jave,
između tebe i mene.

I baš tu je Bog
koji već vekovima
pokušava da nas nauči
da VOLIMO...


UVOD

Počinjem da pišem priču o tebi i meni. O mojim uzaludnim nadanjima. O razbijenim iluzijama. O treptaju duše koji je nagoveštavao da si blizu, ali neprepoznatljiv mom oku. O okamenjenim trenucima koji su se pretvarali u šarene staklene perle. O susretima koji su samo slutili na večno trajanje. O kulama od karata koje je razneo vetar. O gradovima od peska koje su odneli talasi. O zvezdama vodiljama koje su postajale padalice.



SLATKO MOJE MALO SEĆANJE,
SLATKO MOJE MALO NADANJE,
SVAKA PROLAZNOST
I UZALUDNOST
TVOJIM SE IMENOM ZOVE.



U ova šugava vremena kako da sebe sačuvam? Kako da se oduprem svemu što me pritiska? Kako da ostanem dovoljno jaka da preživim, ali i ljubav u sebi da zadržim?

Već godinama te uzalud volim. Pojaviš se, na trenutak, sa tuđim likom i tuđim imenom i taman pomislim: Našla sam te!
ti nestaneš, a ja ostanem slomljenog srca, preplašena i sumnjičava.

Ponekad se zapitam da li te dovoljno volim kad te uporno ne prepoznajem.
Možda te tražim u pogrešnom veku,
možda sam zaboravila mesto sastanka...
Možda se mimoilazimo tražeći jedno drugo. Možda ... Možda me namerno izbegavaš mereći moju ljubav time koliko mogu da izdržim u traganju za tobom, a da ne posumnjam u tvoje postojanje.

Selim se tako iz jednih očiju u druge. Kad osetiš da sam se umorila od dugog lutanja, kad me zaboli duša od razočarenja, pusti da se uselim u tvoje oči, osmehni mi se uglom usana i šapni mi tajnu večnosti na levo uvo...



VEČNOST

Volim te zato što ne postojiš.

Zato što pojma nemaš
kakvog su oblika moje suze
i na koga mislim
dok mi se u očima
proleće zeleni.

Moj osmeh i tvoj osmeh
- večnost u jednom trenu.

Ako je jedan delić večnosti
ipak – večnost
onda ti i ja
ne možemo ostati
bez one plave zvezde.



Sviće... Na mojim trepavicama kapi rose. Da li ti znači nešto to što i u ovom paklenom vremenu baš tebi poklanjam poslednje životne misli ?
Greh bi bio ovo nazvati ljubavlju.
Ljubav je prolazna, a ti si večnost.
Traješ u meni. Traješ kroz sve moje uspone i padove. Traješ toliko dugo koliko i moje traganje za tobom.

Osetim ponekad tvoje prste kako skupljaju suze sa mojih obraza. Osetim ponekad moju ruku u tvojoj i tada znam da sam na pravom putu koji do tebe vodi. Osetim ponekad tvoju sreću u mom osmehu i tada znam: Jedna zvezda čeka samo nas.



NESTVARNO

I sretosmo se ti i ja
nakon vekovnih traganja.

I prepoznah ti osmeh.

I prepozna mi suzu.

Pružismo ruke
zvezdama,
večnosti,
jedno drugom...

Spoznasmo ljubav,
i Božju i ljudsku,
u istom trenu.

Tek tada shvatismo
suštinu postojanja
- pretvorismo se u san
potpuno svesni stvarnosti,
ali daleko od nje.


SPOZNAJA

Kada ti kažem: Volim te
nemoj da čuješ Ljubav.
Oseti ono što osećam.
Svakome mogu te reči reći.
Osećanja ne mogu ponoviti.
Ljubav je nešto obično
što se svakome dešava.
Ovo je nešto drugo
što treperi u nama
- što je u nama stvoreno,
a u zvezdu se pretvara.
Čuvaj taj komadić neba,
to maleno zrno svetlosti
za neko buduće sutra
koje postoji zbog nas.
Sve što je ružno mora da prođe.
Lepo se u večnost pretvara.
To je umetnost življenja
dostupna samo nama.
Skupi snagu da voliš
i onda kada te boli.
Nauči se strpljenju
i mirenju sa nepromenljivim,
jer život kratko traje,
a besmrtnost je u nama.
Ti znaš da je naš dom
negde izvan planeta.
Izbriši ovu stvarnost iz srca
- naša je stvarnost stvarnija.
Useli se u moje oči,
ja ću ući u tvoje
-videćemo nevidljivo,
videćemo sve ono
što drugi uporno skrivaju.
Svet tako gledan
biće mnogo lepši
i biće svetliji
za jednu zvezdu
koja u nama
zbog nas postoji.
Useli se u mene,
ja ću u tebe ući
- postaćemo nevidljivi,
ali drugima, ne nama.
Neraskidivo vezani
nekim iskonskim vezama
uspećemo nemoguće,
jer jači smo od drugih
za ovu našu svetlost
koja u nama
zbog nas postoji.
Oseti me u sebi
- u srcu, u duši, pod kožom.
Sve dok me čuvaš u sebi
ja neću moći da odem.
Osećam te u sebi
- u srcu, u duši, pod kožom.
Pretvorila sam te u večnost
da ne možeš da odeš.
Zato kad kažem: Volim te
ti nemoj da čuješ Ljubav,
jer mi smo sasvim slučajno
na ovu planetu svratili,
ali Nebo nas čuva
i Nebu ćemo se vratiti.



Pričam priču nemuštim jezikom. Čudnu priču pričam. Tajnovitu.. Govorim, a ne čuješ ili ne razumeš. Govorim uzaludno, a ne umem da ćutim. Odjeci nečeg nevidljivog, neprepoznatljivog bolno odzvanjaju u meni, u praznini. Gde sam kad nisam ovde? Gde sam kad nisam tu? Nema me, a postojim. Bar mislim da postojim. Zaboravila sam sebe u tvom zagrljaju. Nemam više ništa. U mojoj ličnoj pustinji samo ti. Zelena oaza. Komad plavog neba u sveopštem sivilu. Zrak svetlosti koji probija tamu čineći je manjom, ograničenijom, bezazlenijom.




Dolazi vreme svitanja davno palim Anđelima. Proleće više nije samo u meni. Osećam ga oko sebe. Đavola sam oterala u pakao. Iz čistilišta dozivam Anđele da mi pomognu da i posle ovog pada ponovo naučim da letim. Preživela sam i opet mogu da se smejem. Pobednik sam čak i kada sebe pobeđujem. Izgubila sam prijateljstvo zbog svojih principa i tuđe ljubavi. Izgubila sam ljubav zbog svog prijateljstva i tuđe ljubavi. Sada znam: Nije tu bilo ni ljubavi ni prijateljstva, a ličilo je na nešto... Praznina, mir i spokoj. Sigurnost u sebe...

Na trepavicama mi rosa. Tako je uvek kad sviće. Spraće mi rosa koprenu sa očiju. Sunce ću videti svetlije kad svane. Radujem se novom danu.



Srušila sam sve mostove oko sebe da bih mogla da izgradim lepše. Zaustavila sam sve lepe reči u grlu da bih mogla da ih izgovorim lepše. Odbacila sam prošlost da bih mogla da se radujem budućnosti.



USPOMENA

Pogrešnih ljubavi nema,
a u mom srcu pogrešan čovek.

Zavoleh ga, a nisam smela.

Bio je jedan trenutak
- dovoljan za prošlost i budućnost.

Bio je treptaj duše.

Bio je zvezda u moj pogled doletela.

Bio je poljubac, lepršav,
zaustavljen između
njegovih usana i mog obraza.

Bio je kap rose na mojoj trepavici.

Bio je osmeh u uglu usana.

Bio je tajna, neotkrivena.

Bio je san, nedosanjan.

Pretvori se u sećanje,
samo u lepu uspomenu.

I osta u mom srcu
zauvek dalek i čudno drag.



Noć uoči brodoloma. Raspevani cvrčci lete nebom. Splavovi splavare i baš ih briga. Nigde kopna na vidiku, a ruže mirišu ... Negde duboko u meni rascvetava se neka žuta ruža. Drvo joj zaklanja svetlost Sunca, pravi joj hlad, ali ona cveta, bori se za sebe. Upornost nagrađena osmehom, dobro poznatim osmehom pobede ... Odraz u ogledalu ... Cvrčci i dalje lete nebom, zelenim nebom MOJE stvarnosti. More belo od želje za visinama. Moj ružičasti nasmejani splav uljuljkava me u san. Ne želim da zaspim. Hoću da gledam dok letim na nebo. Moj san je moja java, jer je moj. Sanjam, a oči mi širom otvorene. Moj ružičasti nasmejani splav priča mi priču, čudnu priču priča jezikom nemuštim, samo ja da čujem i da osetim. Životni optimizam stvoren ni od čega. Naizgled ništa, a u stvari nešto postoji. Nešto više. Više od optimizma i od radosti. Više od ljubavi i od prijateljstva.



ODGOVOR

Možda je ovo ljubav,
a možda i nije ljubav.
Možda sam zaista takva
kakvom me ti vidiš,
možda sam nešto drugo.
Ne možeš mi stvoriti
lepu realnost
- ne uništavaj mi snove.
Smeh mi je najvažniji
i to nikome ne dam.
Prave odgovore
jedino vreme može dati,
zato me ne požuruj.
Priznaću da te volim
tek kad budem saznala ZAŠTO.



Ti spavaš tamo negde, daleko. Po vetru ti šaljem najlepši osmeh i jedan poljubac. I molim jednu pticu što meni peva svu noć da na tvoj prozor sleti, da tebi otpeva uspavanku. Ja ću polako i tiho, na prstima, doći u tvoj san. Samo usnama tvoj levi obraz da dotaknem i rukom kosu da ti dodirnem... i odmah ću pobeći nazad u ovu moju stvarnost. Pomislićeš da sam san, a stvarnija sam od svih stvarnosti. Pomislićeš da sam java, a nestvarnija sam od svega nestvarnog. Tek tu negde, između jave i sna, shvatićeš da postojim samo dok postoji tvoja vera u moje postojanje.


LJUBAV

Postoji ljubav negde u meni
kao šarena ptica
što leti slobodna i lepo peva.

Zlatni okovi ipak su okovi.

Zlatan kavez ipak je kavez.

Ostavi pticu slobodnu.

Ostavi mene da te volim
onako kako najlepše umem.



Proganjaju me neka magličasta praskozorja. Proganjaju me kroz pesme i kroz snove. Možda zbog želje da iz jednog takvog magličastog praskozorja izroni nepoznati lik, ali drag – ZAUVEK.



ZATO

U meni samo, samo u meni
titra još uvek jedan osmeh,
tvoj osmeh u uglu usana
i pomalo u očima.

I nema te nigde
osim u mom snu o tebi,
u mom ličnom maštanju
koje nije ni u kakvom srodstvu
sa ovom bezveznom stvarnošću.

Samo zato sam te izmislila
da imam kome da poželim lepe snove,
da imam kome ujutru
pospano da se nasmešim,
da imam glas iz daljine
kome ću da se radujem,
da imam sa kim da podelim
ovu iskru u meni
što se u plamen pretvara.

Znam, sigurna sam:
Samo zato sam te izmislila
i više nijedna daljina
neće moći da te udalji od mene




U međuvremenu i međuprostoru stojim, onako neobavezno, po strani i posmatram svoj život kako prolazi... Čekam... Čekam Nekog da iz svog Juče zakorači u moje Danas... i da tu ostane... na neodređeno vreme... Jer, laž je da je sve prolazno. To su izmislili oni koji su sve izgubili, a nemaju snage ni hrabrosti da veruju, da se nadaju. I posle svega i pored svega ja verujem da će se neki budući trenutak okameniti, da će se u večnost pretvoriti. I nadam se da će jedan Mornar koji bez lađe i bez kompasa putuje nekim čudnim rekama koje uopšte nisu plovne zalutati malo i do moga srca.


SVETIONIK

Dva zelena oka,
kao svetionik,
sijaju u tami
pozivajući
jednog Mornara
da
doplovi
do jedne luke
izvan stvarnosti...



ČARLI

Znaš, Čarli,
ovde padaju neke duge
dosadne kiše.

Sve izgleda isto kao i pre,
a sve je, ipak, drugačije.

Metafizika i Alhemija
su u nekom sukobu,
a ja želim...

Želim da vidim,
da čujem,
da osetim nevidljivo.

Znam, Čarli,
ni ti mi ne možeš pomoći,
jer više ni rečima ne verujem.

Sve je nekako sladunjavo,
sladunjavo do gorčine,
do najbesmislenijeg besmisla,
do zadnjeg zrna praznine.

Ljudi sve više na senke liče,
neke čudne senke:
prozirne, a tamne.

I šta će im oči
kad im je pogled mrtav
- bez sjaja, bez suze, bez osmeha?
U koga zure,šta gledaju
te tamne prozirne senke
svojim mrtvim očima,
svojim praznim pogledom?

Strah me je, Čarli,
stvarno me je strah,
da mi život iz očiju ne ode,
da se i ja u senku ne pretvorim.

Kuda sa sobom bez sebe?

Kako živeti bez života?

Treba mi, Čarli,
samo malo svitanja
iz tvojih zenica,
samo malo vedrine
sa tvojih usana.

Laž je, Čarli,
sve što sam rekla
ako nisam govorila o Ljubavi.

Uzaludno je, Čarli,
sve što sam želela,
a nije bilo Ljubav.

Dođi, Čarli,
i budi osmeh,
i budi suza,
i budi večna Ljubav.


Noć je. I tišina je. Mene muči nesanica i još ponešto. Tražeći mir i spokoj u pisanoj reči; bežeći od sebe, od svojih misli i osećanja; sklupčana ovde, na samo mom kvadratnom metru ničije zemlje, na jednoj mojoj planeti van stvarnosti, poželim da sa Nekim podelim sve snove i sve zablude svoje bar na trenutak, da tom drugom dragom Nekom bar malo sebe dam. U ime svega bezimenog, nestvarnog i nestvorenog. U ime svega što sam želela, a nikad nisam imala. U ime svega što je bilo na dohvat ruke, a ja nisam imala hrabrosti ruku da pružim. U ime svega što je stajalo u grlu, a ja se nisam usudila da izgovorim.


NA TVOM LEVOM RAMENU

Čarli,
pusti me da se skupim
na tvom levom ramenu.

Stegni me za ruku
... i ćuti.
I ja ću malo da ćutim...
Ako se ne smejem,
ne znači da nisam srećna.

A ti oseti
kako ljubav u meni raste
do jedne nove zvezde
što se na nebu rađa
dok ćutim
na tvom levom ramenu.

Ljubav je najlepša svetlost.

Ljubav je disanje
i način življenja.
I nežnost na mom dlanu
što tebe čeka.

Čuvaj me, Čarli,
na tvom levom ramenu
i ne daj ovoj našoj zvezdi
da se u padalicu pretvori.



Nebo je postalo tečno, spustilo se nisko i ja ne mogu da letim. Osećam se kao pali Anđeo. Zatvaram oči i u sebi vidim sunce. Tako se grejem. Neko to zove Ljubav. A meni znači više i od života. Pokušavam da se sastavim između stvarnosti i želje. Da li volim tebe ili moju želju za tobom? Da li ću umeti da te volim kada se pretvoriš u stvarnost? Daljine izražene u kilometrima i satima pobeđujem osećajem iz srca. Preživela sam još jedan poraz i pobedi sam bliže. Nebo će se vratiti svojim visinama i ja ću ponovo moći da letim.


ZAUVEK

Zaboraviću, jednom,
moju ruku u tvojoj.
Zaboraviću sebe, tu negde,
na tvom levom ramenu.
I nikada više
neću moći da odem
negde gde tebe nema.

Sahraniću sve želje
u dubinu tvog oka.
Zavućiću ti se pod rebra,
u koštanu srž,
u završetak nervne ćelije.
I nikada više
nećeš moći da odeš,
ako me ne povedeš sa sobom.




Da li ćeš umeti da me razumeš kada dođu moje duge ćutnje? Kada mi se smeh razbeži po nekim dalekim daljinama, da li ćeš umeti da mi osmeh vratiš na lice? Kada počnu da me lome neki moji nemiri, da li ćeš moći da mi daš bar jednu mrvicu spokoja? I jednom kada posustanem, da li ćeš želeti da me povedeš u nasmejano sutra?




Sve nebitne stvari preobrazio si u jedno jedino: bitno.Sve nevažne želje skupio si u jednu jedinu: važnu.Ti možeš da ne postojiš, tebe može uopšte da nema, ali i potpuno nestvaran moja si stvarna potreba.

Baš me briga za sve tuđe stvarnosti, kad imam ovu moju stvarnost nestvarnu i tebe u njoj samo za sebe. I više uopšte ne znam da li volim tebe ili moju ljubav prema tebi...



SAZNANJE

Jedna nesvakidašnja želja
treperi mi pod kožom.

Tajnovite niti nestvarnog
provlače se kroz stvarnost.

Uobičajena svakodnevica
dobija novu dimenziju.

Više ne težim ka nepoznatom,
jer moje staze
dobijaju smer i pravac.

Posle dugog uzaludnog lutanja
više nisam na stranputicama.

Znam kuda idem,
gde idem,
kome idem.

Znam koga želim da zagrlim
sada – koje postaje uvek.




Jednom ću ti reći da te volim...
Jednom, kada naučim da izgovaram ljubav. Sada samo osećam. Želim da budeš nešto trajno, nešto veliko i lepo, da budeš nešto nasmejano.

Drugačija sam od drugih, jer posmatram svet iz nekog čudnog ugla. Ponekad letim, ponekad padam, ali ostajem živa i umem da se smejem. Imam jednu moju petu stranu sveta. Tu se najlepše sanja, u duginim bojama.



Hoću da ti zenice zenicama dodirnem. Da čuješ tišinu na vrhovima mojih prstiju. Da osetiš treptaj duše kad snovi postaju stvarnost. Da budeš moje magličasto praskozorje. Da mi nikada ne budeš navika, već svesno htenje i potreba.

Hoću da te ljubim dugo i polako. Hoću da te uspavam na mom dlanu. Hoću snove i javu ljubavlju da ti obojim. Zatvaram oči i osećam tvoje prste u mojoj kosi. I duša mi zatreperi. Spuštam usne na tvoj dlan. Tako se hranim nežnošću.



VEČNO TRAJANJE

Ljubim ti tragove u daljini,
sa nadom da su meni sve bliže.

Ljubim eho tvog glasa
u mojoj glavi.

Ljubim tvoju prisutnost
u mom srcu.

Ljubim tvoje postojanje
u nekoj budućoj stvarnosti.

Ljubim tvoje večno trajanje
u svemu što želim
i što mi treba.



NOĆ

Noć me tišinom opija.

Ćutnjom mi ljubav
sa usana klizi.

Strah me je
oči da otvorim.

Strah me je
ruke da pokrenem.

Tonem u san moj o tebi,
u tvoj nepostojeći zagrljaj.



Na ivici besmisla pronalazim Ljubav. Na periferiji svega što ne postoji i što nemam. U centru svega što želim, a nikad neću imati. Porazi porazno zvuče, a ja se pobednički smejem. Iz inata. Jača sam od drugih za pregršt iluzija koje mi niko ne može razbiti i za smeh koji mi niko ne može uništiti.



SUSRET

Sretoh te jednog praskozorja
na periferiji stvarnosti,
na jednom mostu,
sasvim običnom mostu,
što povezuje snove sa javom.

Zavoleh nemogućnost
tvog postojanja.

Zavoleh tvoj
potpuno izmišljen osmeh.

Zavoleh tvoj
nestvaran zagrljaj.

I predadoh se sva
i prepustih se sva
ovoj ljubavi
što sasvim ne postoji,
koje uopšte nema.




Vreme se rasteže i rasipa. Pokušavam da živim, a samo sanjam. Pokušavam da se smejem, a oči zure u daljinu. Pokušavam da hodam, a letim.



TI

Ti beše samo opsena
što se provlači
kroz moja snoviđenja.

Ti beše moj mit o tebi,
moja istina
bez dokaza i činjenica.

Ti beše moj smeh,
moja ljubav bez kraja,
neprolazna.

Ti beše moja želja
koja će me nadživeti
u večnom.

I ti osta zauvek sve
što tražim
i što mi treba.



Polako se cedim u svoje crne cipele, crne od nostalgije i dugih teških koraka. Izgleda da prokišnjavam.

Već dugo se foliram da spavam – ja to tebe čvrsto držim za ruku da mi iz sna ne pobegneš, da se u uspomenu ne pretvoriš.

Najlepše i najnežnije reči neću napisati. Sačuvaću ih na vrhovima prstiju i u očima. Jer, ti ćeš jednom iskoračiti iz mog sna i potpuno stvaran ostaćeš uz mene.



ZRNCA LJUBAVI

Skupljam zrnca ljubavi
u neprolaznom
iz magličastog oreola
tvoje prisutnosti
u meni i oko mene.

Tražim te u večnom.

Želim te za budućnost.

Da opstaneš
uz mene i za mene.




Ne zaboravi da sam ja samo lutalica. Sasvim slučajno sam svratila u tvoj vidokrug, na kratko, samo da ti pokažem kako je život nasmejan i bezazlen, kako je ljubav nestvarna kao da je uopšte i nema. Ne zameri mi što mi pogled luta daljinama, što traži neki novi prostor u kome vreme stoji negde između izgovorenog i prećutanog, između pokazanog i sakrivenog, između istine i laži. Oprosti mi što moja večna trajanja tako brzo prolaze, što moje večne ljubavi tako kratko traju. Zato ne zaboravi da sam ja samo lutalica.



VIŠE OD LJUBAVI

Treba mi sloboda
da potrčim,
da poletim.

Treba mi sloboda
da sanjam,
da se sećam.

Treba mi sloboda
da volim srcem.



ODLAZAK

Prisloni uvo uz moje grudi.
Oslušni kako se jedra
pune vetrom.
Čuj zov daljine.
Vreme je da se krene
... bilo kuda.

Zaroni mi u zenice.
Vidi spremljene kofere
i tragove što nestaju
u nepoznatom pravcu.

Zagrli me
prazninom i nespokojem.
Primeti da sam otišla.
Priznaj da ne želiš
da me zadržiš.



Jedan nasmejan život je iskoračio iz mojih cipela i otrčao u nepoznatom pravcu, negde daleko, daleko... Uzalud ga tražim kroz snoviđenja, po besmislu, po periferiji nestvarnog. Sačekujem ga na nemogućim raskrsnicama, na mostovima nade, na putevima koji nikuda ne vode. Pokušavam da ga prepoznam u tuđim očima, na tuđem licu, na tuđim dlanovima. Nigde ni traga, ni glasa, ni nagoveštaja. Nema ga, samo ga nema. A cipele moje prazne i hladne uporno čekaju da se vrati, da ih ispuni smehom i lakim koracima.



MINUT DO DVANAEST

Došlo je vreme
za korak u prazno
nepovratni...

Za čim treba
da se žali?

Već je bilo
dovoljno ljubavi
za ceo jedan život
i suza
bar za dva.

Ostaje samo
uzaludno postojanje
i mene
i ove pesme.



Potreban mi je osećaj iz srca nekome važnom i dragom namenjen. Da mi se ponovo pomeša metafizika i alhemija u svakoj ćeliji. Da udahnem život punim plućima. Da zatreperim... Da li su reči stvarnost ili bekstvo od stvarnosti? Gde da pronađem svoje zgužvane i izgubljene dane? Kako iz sebe da prospem sve svoje iluzije?

I sa čim posle da popunim ogromnu prazninu?



Moj optimizam nošen vetrom odlazi u toplije krajeve. Koferi spremljeni čekaju da ih ponesem. Zagrcnuta kiselim osmehom nestajem u ništavilu. Tragovi mi se mimoilaze po beznađu.

Da mi je da se zaljubim u svoju senku i da krenem za njom bilo kuda...




Uskomešale mi se misli, a pod rebrima treperi.
Govorila sam da pritegneš kočnice, jer pred nama je sunovrat i bezdan. Povlačila sam granice, a ti se nisi obazirao.
Poželim da te držim za ruku, da spustim glavu na tvoje rame i da ćutim.
Poželim da te gledam u oči i pričam sve što sam ikada ikome prećutala.
Poželim da te nisam ni srela.
Poželim da te pretvorim u još jednu pubertetsku grešku.
A pri prvom susretu sam znala da sam te zavolela za ceo život, da će mi se okamenjeni trenutak olupati o glavu.
Pružala sam ruke da te zaustavim, a one su te pozivale u zagrljaj.




Oslušni, sve više boli i sve će više da boli. Pamti me kao lep san što se pamti. Pamti me kao ružan san. Samo san da ti budem i ništa više nikada više.
Zašto sebe nudiš kada nemaš ništa da daš? Ukradeni trenuci su samo ukradeni trenuci čak i oni okamenjeni, u drago kamenje pretvoreni.
Zašto mi mene tražiš kada ja ni sebe nemam? Kada već sve je laž, strah i bol. Kad već sve mi se u san pretvorilo, nedosanjan.
Šta tražim ja sa tobom na ivici besmisla, samo jedan korak od bezdana?



Okamenjeni trenuci se kotrljaju niz obraze u suze pretvoreni.
Kule od karata raznosi vetar.
A ja sam želela samo malo nežnosti. Skupljala mrvice ljubavi sa tuđih dlanova. U pogrešnim zagrljajima tražila toplinu.
Samo naizgled jaka, a slabija od slamke, pa kako da me ne udave davljenici koji se za mene hvataju?
Hoću samo svoja da budem i ničija više nikada više.



OD OKAMENJENOG TRENUTKA
DO KAMENA SPOTICANJA
- CELA JEDNA LJUBAV.



RASTANAK

Izlaziš iz mog predvečerja
malo pognut i tih.

A nisi mi bio svetlost,
tek blesak suze
kao zvezde padalice.

Kažem: Volela sam te.

Lažem,
jer samo zablude
tako kratko traju.

Za jednu malu radost.
Za jedan tihi jecaj.
Za jedno gorko sećanje.



Čuješ li moj smeh obmotan prazninom i nespokojem. Opet sam poverovala tvojim rečima. Razbio mi se kamen u grudima. Čujem otkucaje. Odbrojavanje pred veliki prasak. Novi kosmos u mojoj glavi.

A ja sam htela da prenoćim u tvom levom džepu. Samo to. Čak i to. Neću te više zvati ničijim imenom. Ni dozivati. Izgleda da ne postojiš.




Osluškujem ptice i cveće. Mešam lišće sa zvezdama. Još uvek te tražim po svojim snoviđenjima. Ti si moje bekstvo od svesnog i stvarnog. Plamte zvezde koje smo usnama dotakli. Bolni od života i nezaborava. Bolni od velikih reči zalud izgovorenih.



OKAMENJENI TRENUCI

Saplićem se
o svoje okamenjene trenutke.

Stopala mi ranjava.
Ruke izgrebane.
Duša naprsla.

Idem.
Ne posustajem.

Ignorišem uspomene.
Ne odazivam se
zovu daljine.

I dalje se saplićem
o okamenjene trenutke.




Skidam slojeve nataložene prašine prošlih vremena tražeći svoje zaboravljene tragove u bivšem postojanju na ovom prostoru. Trag suze na ivici stola. Zaustavljen osmeh na zidu. Poglede razneo vetar po probeharalim obroncima. Otisci mojih stopala sapliću me da zastanem, da se osvrnem.



Na kraju, vraćam se pra-početku. Onom jednom susretu. Trenutku kada su se naši svetovi dodirnuli i zenice dotakle. Ali, šta sam znala ja, sa mojih uobraženih petnaest godina, o okamenjenom trenutku i treptaju duše, o razlici između dodira prolećnog povetarca i krila Anđela i da je ruži potrebno trnje da bi bila ruža.

I tu, na vrhu Dositejeve, nisam zastala, nisam ni primetila da sam vrhom cipele okrznula okamenjeni trenutak i pustila ga da se otkotrlja niz ulicu i iz mog života.