Moj mali svet...

Stvarnost ne može biti dovoljno lepa da bih te u njoj poželela. Moji su samo snovi, neke šarene iluzije i jedan deo neba. Da nisam sagradila ovaj samo moj mali svet, ova planeta bi bila siromašnija za jedan nasmejani život. Da nisam na vreme skrenula jedan korak levo sa ovog dobro utabanog (tuđeg) životnog puta, pregazile bi me mase i od mene bi ostala samo fleka, prozirna senka što na sve liči osim na sebe.


U nekoj sasvim pogrešnoj galaksiji, sasvim tuđoj galaksiji, ja tražim za sebe zrnca svetlosti i topline.


Godine prolaze umornim korakom. Ne pada im na pamet da me pitaju žure li i želim li da uspore. I baš njih briga što mi se oko očiju pojavljuju bore, što mi je krv sve otrovnija od ljudskih reči i dela, što svakim danom sve više žalim pred činjenicom ko se sve usuđuje da se nazove Čovekom. I baš njih briga što se ja osećam kao jedne daleke 1985-te.
I neka bora, neka se gomilaju po licu, ja, ipak, neću odrasti. U inat godinama, u inat svemu oko mene što nosi počasno ime Čovečanstvo - ja nikad neću odrasti. Samo ću se jednog dana pretvoriti u neku zelenu reku.



Život se pretvorio u niz beznačajnosti. Poželim da pobegnem, ali znam da ne vredi bežati iz začaranog kruga, jer koraci nas ne mogu odvesti dalje od nas samih.
Treba izdržati sva moguća iskušenja koja nam podmeće Lucifer. Treba prepoznati dušu đavola ispod lica anđela. Ponekad nemam dovoljno snage da se oduprem lepoti.
Ponekad ne umem da shvatim da nije ljubav sve ono što ja mislim da jeste. Sve ove godine uporno pokušavam da pronađem za sebe jedno zrno topline, samo jedan osmeh, jednu nežnu reč, a postajem sve svesnija činjenice da ljudi sve češće osećaju mržnju dok pričaju o ljubavi.


Sve je u životu pomereno malo levo i okrenuto naopačke. Treba samo biti dovoljno pametan i ćutati, ne pitati ništa, već pustiti odgovore da se sami uvuku u glavu, jednom... Uvek postoji pravo vreme za prave stvari. Strpljenje je odlika velikih, mudrih i srećnih.


Ostajem stabilna sa nogama na zemlji i srcem u oblacima. Imam snage, hrabrosti i volje da im se smejem u lice dok mi kožu deru,da im posle jednog šamara poturim i drugi obraz, a da me ne zaboli. Da ostanem ona ista - nepromenjena. Ja - samo sebi slična i nikom drugom. Da li će ovaj svet ikada odustati od menjanja mene? Zar ne može da shvati uzaludnost svog delovanja posle svih ovih godina moje doslednosti sebi?


SNAGA

Okružena lažima
poželim da ne postojim.
Da se pretvorim
u sećanje ili zaborav.
Da ostanem u prošlosti.

Trpim i ćutim,
a java boli.

Samu sebe kradem
iz vaše stvarnosti.
Samu sebe čuvam
za neku svoju večnost.

U sebi pronalazim
dovoljno snage
da sebe zadržim nepromenjenu,
da sebe od vas sačuvam.

Uspevam da vaš lik
iz srca izbrišem,
da vas pretvorim u prolaznost
da vas ostavim prošlosti.

Jača sam od vas,
jer smeh je moje jedino oružje.
Ne možete mi ništa,
jer ja dobijam
i onda kada se vama
čini da gubim.


Stvarnost je prolazna isto kao i snovi, pa zašto onda sputavati srce i ove razuzdane misli ?


ŽELJA


Želim da se
praznina
u tugu pretvori,
tuga u suze,
suze u zaborav.

Hoću da se
nadam,
verujem,
sanjam.


Treba pronaći smisao u besmislu. Treba u sebi pobediti ovo što se grči, što grize iznutra, što se zaglavljuje u grlu, što curi niz obraze. Treba biti dovoljno jak i samog sebe pobediti. Ne dam očaju da me proguta, da me zgazi, a znam da nisam dorasla ovom trenutku. Borim se nadom i zabludama. Borim se uspomenama. Borim se, a očaj po meni rovari. I šta mi vredi što sam jača za ceo život kada mi on ubija trenutke, ubija me prazninom i uzaludnošću.


PREŽIVLJAVANJE

Život mi je opet
zviznuo šamarčinu.

Glava mi se još uvek
vrti u krug.

Ja ipak verujem u sebe.

Moram,
jer hoću da preživim.

I sve to
sa osmehom na usnama
i prolećem u očima.



SUDBINA


Prosula sam dušu pred tuđe noge.
Da li da bude zgažena?

Otvorila sam im svoje srce.
Da li da bi ga pokvarili?

Naveli me da raširim krila.
Da li da bi ih sasekli?


Nova Godina se prikrala na vrhovima prstiju. Život ide dalje. Nekom mojom stranputicom. Dobro je što je tako, jer ja mojim stranputicama uvek stižem tamo gde želim. Nije važno što ni ti, kao ni svi ostali, to ne možeš da razumeš, ne umeš mene da razumeš, ja uvek znam šta hoću, a još bolje šta neću.
... Stare uspomene blede pred naletom novih. I sve što prođe, zauvek prođe.



OSMEH

Osmeh mi je na licu.

Ne daj mu da te prevari.

To je samo kopča
na prepuklom srcu,
samo maska
neispunjenih želja,
samo bekstvo
od razbijenih iluzija.

To je jedini način
na koji umem da plačem.

Ne varam tebe,
ja uvek samo sebe varam.

Oprosti mi što nije osmeh
sve što na osmeh liči.

Ponekad osmeh
na suzu podseća.


Dugo sam sanjala otvorenih očiju. Dugo sam želela neke sasvim nestvarne i nedostižne stvari, a ipak, tako obične. Spoznaja da sam zauvek sama, potpuno sama, daleko od svega što me zove, što me dodirom svojim ne dotiče. Čak ni suza nemam. Poneki uzdah, kao nemi jecaj, svedok da osećanja u meni postoje. Neki sasvim pogrešni ljudi lažu me pogledima svojim, rečima ubijaju osećaj iz srca, ne daju duši da zatreperi. Neki sasvim pogrešni ljudi razbijaju mi iluzije i zablude, kradu mi moje snove, žele da ih volim bar malo.
Otkuda ja među pogrešnim ljudima? A još uvek verujem da večna ljubav negde postoji...


HAOS

U pogrešno vreme
na pogrešnom mestu
- među pogrešnim ljudima.

Telo mi je na zemlji,
srce u oblacima,
u glavi mi je haos.

Sebe pokušavam
da pronađem
negde izvan planeta.

Javi mi ako me sretneš
u nekoj drugoj stvarnosti.


Još jedna kap suze u moru tuge, nerazumevanja, uzaludnosti. Ne znam čemu se uopšte nadam, čemu težim, kada život i dalje ostaje surova stvarnost, a moji snovi samo snovi. Želim da se pretočim u stih, završni stih elegije, a nemam hrabrosti da iskoračim iz vremena i prostora, da okrenem leđa i da odem jednom zauvek. Samo da se osmehnem preko ramena svemu što ostavljam iza sebe. Puka maštanja, pusti snovi, a nemam snage da se pretvorim ni u tačku na kraju završnog stiha elegije.




LJUBAVI MOJA ...

Ne razumeš ti to,
ljubavi moja,
kako je teško
biti na brodu koji tone,
a nemati čak ni slamku
da se uhvatiš,
da pokušaš da se spaseš.

Ne shvataš ti to,
ljubavi moja,
kako je tužno
nemati Nekog
da mu se nasmešiš
dok toneš polako,
ali sigurno
u tamu i prazninu.

Ne znaš ti to,
ljubavi moja,
kako porazno zvuči
dok te uporno lažem
da umem da plivam.


NEMAM VREMENA

Nemam vremena
za prazne zagrljaje,
za uzaludne reči
izgovorene samo
da bi prekinule tišinu,
za varljiv treptaj duše,
za pogrešne dodire,
za skupljanje krhotina
razbijenih iluzija.

Nemam vremena
za duga iščekivanja,
za neostvarena nadanja,
za neispunjene želje,
za prekinute snove,
za besmislena
odlaganja
neminovnog.


Dođe trenutak kada se nađeš na ivici. Tada raširiš krila i prepustiš se vetru. Ako je vetar povoljan - poletiš, a ako nije - padaš. U oba slučaja imaš dovoljno vremena da sagledaš život: sve promašaje, zablude, uspehe, nadanja, htenja. I shvatiš da je sasvim svejedno da li letiš ili padaš, jer ne možeš promeniti ni prošlost, ni sadašnjost, ni budućnost. Niti se možeš vratiti na ivicu.



SREĆA

Sve tone kao trule lađe.
Meni stiže u pomoć
jedan pomoćni čamac
samo moj.
Ne znam zašto je tako.
Valjda ja imam sreće,
a svi drugi je nemaju.
Valjda je moja zvezda
od materijala trajnijeg stvorena
i neće da se ugasi
i neće da me napusti
ta moja srećna zvezda
što ljubav u svetlost pretvara.

Svi oko mene
u blatu svom nekom se dave.
Ja sa površine
gledam i nadmoćno se smejem.
Ko mi se svidi
pružim mu ruku.
Ko mi se ne svidi
okrenem glavu.
Ostajem iznad svega
što želi da me davi.
Ne znam zašto je tako.
Možda ja imam sreće,
a svi drugi je nemaju.
Možda sam ja
od materijala čvršćeg sazdana,
pa mogu da odolim životu
i da ne zaboravim da se smejem.


DA LI POSTOJIŠ

ILI SAM TE

SAMO SANJALA ?


Ako moj trnoviti životni put vodi do tvog zagrljaja, nije mi žao - vredi. Reći ću ti tada da su mi Anđeli šapnuli da ćeš doći i da imaš nasmejane oči baš kakve sam sanjala sve ove godine. I da su Božji znaci obeležili moje putokaze da ovog puta ne zalutam i ne skrenem na pogrešnu stranu. I da je snaga cele vasione ispunila moju dušu da izdržim sav bol koji moram da preživim da bih osetila sreću. I da ću u tvom zagrljaju osetiti mir i spokoj koje nikada nisam imala.


MOLITVA

Hoću da te obgrlim
čežnjom nasmejanog deteta.

I da se ne zapitam
ZAŠTO ni KAKO.
I da trajem
i posle susreta.
I da živim
i posle buđenja.

Hoću da te obgrlim
snovima probuđene žene.

I da ne posumnjam
u tvoje postojanje.
I da ne odustanem
na pola puta.
I da iskru
u plamen pretvorim.

Hoću da te obgrlim
krilima Anđela.

I da budeš moj
i pronađen.


Sudara se moj osmeh sa tvojom nevericom iz susreta u susret, iz života u život.
Ja sam se nadala da ću te sresti. Ti nisi verovao da je to moguće. I oboje smo tu, nadomak stvarnosti.
Dlanovi bride od slutnje budućeg dodira. Pulsira nežnost u vrhovima prstiju. Treperi u duši nagoveštaj novog dana. Srce menja svoj ritam. Sve se stapa u okamenjeni trenutak. Vera, Nada i Ljubav - sve u jednom i jedno u svemu.


ČEKANJE TEBE

Čekam te...

Uzalud mi ispružena ruka...

Uzalud ime tvoje
na mojim nemim usnama...

Uzalud govorim: Uzalud...

Ti si večnost,
i svetlost,
i tišina.

Ti si moj san o tebi,
moja vera i nada.

Tvoje ime je Mudrost.
Znam:

Nije uzaludno
čekanje tebe.


Baš bih te lepo volela kad bi iz mog sna iskoračio u stvarnost. Pronašla bih za tebe reči ljubavi koje još nijedno ljudsko uvo nije čulo. I ti bi mene umeo da voliš strpljenjem i nežnošću cele vasione. I ne bi bilo samoće ni bola. I ne bi bilo praznine i uzaludnih reči. I ljubav ne bi bila samo san. Kada bi ti hteo, samo kada bi hteo, da iz mog sna iskoračiš u stvarnost.



Poželi moj osmeh, pomalo snen, na tvom levom ramenu. Negde u nekoj budućnosti koja se prikrada na vrhovima prstiju, poželi me uz sebe. Za jedan trenutak ili za večnost, ali poželi me...



Dragi dečače,

Znam, nismo se sreli. Mimoišli smo se negde u dugom hodanju kroz život za korak ili dva, ali nismo se sreli. Uzalud moja skrivena želja, uzalud težnja ka nepoznatom, uzaludan treptaj srca. Činilo se da nas samo trenutak deli od prepoznavanja. Činilo se da su nam ruke nadomak jedna drugoj. Činilo se da su nam tragovi stopa sve bliže. Činilo se, uzalud.


Nema te, a ja verujem da postojiš, da nisi stvoren od mašte, od iluzija i od zabluda. I verujem da si od materijala čvršćeg sazdan. I verujem da si trajniji od svega što sam želela. Sakupljam se u celinu, hoću da ti poklonim moj okamenjeni trenutak, hoću da ti zvezdu od moje suze na dlanu pružim, a tebe uporno nema. Ubijaju me prazninom i nespokojem dani i godine bez tebe, a tebe i dalje nema. Snu moj o tebi, stvori se u javi. Ne budi više samo san, nadanje, vera u nepostojeće. Pretvori se u stvarnost ili zauvek pobegni iz mojih snova.


Dolaze dani dugi i vedri, dani koji će nas promeniti, dani koji će nebu dati novu boju, dani koji će stvarnosti dati novi smisao. Čekam te dane i tebe u njima. Da ulepšamo svemir jednom novom zvezdom koja se Ljubav zove. Da oplemenimo sebe voleći jedno drugo.


Ljubav se sasvim slučajno u moje srce uvukla. Neću da priznam da boli tvoja prisutnost pod mojom kožom, tvoja odsutnost iz moje stvarnosti. Kapi rose odmaraju na mojim trepavicama. Čekam svitanje, a neće da svane. A tebe uporno nema na mojim stranputicama od pobede do poraza. I nema te u mojim kulama od karata. I nema te u mom bezdanu. Uopšte te nema, a već je i proleće prošlo. Samo ponekad u snu mom se pojaviš da mi ne dozvoliš da te zaboravim.



ZVEZDE

Večeras za tebe sijaju zvezde.

Ispruži ruke i uzmi ih na dlanove.

Obasjaj svet oko sebe
i skupi snagu da se osmehneš.

Poželi jednu od hiljadu želja.

Poželi sreću u tuđem srcu,
poželi osmeh na tuđem licu,
poželi nežnost u svom pogledu.

Večeras za tebe sijaju zvezde.

Prepoznaj ih u mojim očima
- u suze su se pretvorile.


Proganjaju me neke ružne slike iz prošlosti, a ja nemam ničije rame na koje bih spustila glavu i nemam ničije usne da pokupe suze sa mojih trepavica. Kakva je svrha ljubavi u meni kada ne mogu da je dam? Nadam se da ni suze ni smeh neće biti uzaludni, da nežnost sa mojih dlanova neće iščileti već će uliti u nečiji život malo radosti i topline.



VOLIM, A NE SMEM

Volim, a ne smem.

Ćutim, a oči govore.

Budna sanjam
stvarnost nestvarnu.

Izgubljena u zabludama
od iluzija tebe stvaram.

Zarobljena u željama
koje uzalud potiskujem.

Zanesena i nasmejana
među zvezdama tražim spas.

Tebe i tamo nalazim.

Volim te,
čak i ako ne smem.



Nemam reči da izgovorim osećaj iz srca. Samo uskovitlane misli pomešane sa zvukom talasa. Samo stvarnost koja potvrđuje tvoje nepostojanje u večnom. Vreme i prostor mi dokazuju da te nema, a moja želja za tobom opstaje. Uprkos svemu.


Muzika teče kroz prostor oko mene. Polako... Kao što ljubav prolazi. Kao što noć dolazi. Sasvim polako. A nešto u meni treperi... Možda sutrašnji dan. Možda nedosanjani san. Možda novi početak. Ne znam šta to u meni uporno treperi, ali znam da sam živa, da sam potpuno živa i da smeh u meni postoji. Jednog će dana i iz očiju poteći, od srca.



Ne usuđujem se da volim, da srce svoje drugome dam. Izgubila sam hrabrost i nadu. Nemam više snage da lutam, da tražim svoje gnezdo ljubavi i topline. Mir i spokoj nisam nigde našla, a činilo se već često da je tu, na dohvat ruke. Činilo mi se da sam pronašla ''moj okamenjeni trenutak'', da sam osetila pravu ljubav, neprolaznu. Činilo se uzalud...



Postojim samo u snovima. Buđenje je košmar. Ljubav pronalazim u tuđim pesmama. Vreme je da krenem na dalek put, da sebe negde pronađem, da pronađem smisao života, da naučim da se smejem, da sanjam, da pobedim svoje poraze ili bar da ih prihvatim kao neminovnost. Otupele mi misli i srce - ni suza više nemam.



USPAVANI PRINC

Ti mirno spavaš,
Uspavani Prinče.
Uzalud tražim najlepše reči
- ti me ne možeš čuti.
Tvoje je srce uspavano
kao i tvoje oči
- ti me ne možeš videti
i ne možeš osetiti
lak drhtaj moje ruke
koja te bojažljivo
dodiruje kroz snove.

... Spavaj i dalje mirno,
moj Uspavani Prinče,
i oprosti mi što želim
da baš ja budem
kraj tvog uzglavlja
kada se budeš budio.



Sastavljam delove svog srca rasprslog i rasutog u bezbroj kristala. Deo po deo lepim molitvama, obmotavam nadom.
Treba mi Ljudsko Biće koga ću moći da volim potpuno i čija će mi ljubav biti Božji dar, a ne kazna.
Da li je iluzorno nadati se da je to moguće?
Da li taj susret postoji samo u mojim snovima?
Koliko puta treba da umrem da bih počela da živim?



U TVOJIM MISLIMA

Oseti moju ljubav
što se probija kroz daljine
do tebe, do tvog sna.

Prepoznaj me u vetru,
u osmehu,
u neizgovorenoj reči.

Zagrli moju prisutnost
u tvojim mislima.



Zašto se uporno igraš igre skrivanja kada dobro znaš da ću te pronaći, jer upornost je pravilo moje igre traženja? A jača sam od tebe za kap, jednu malenu kap ljubavi u mom krvotoku. I jača sam za jedno zrno radosti u mom pogledu. I jača sam za jedan komadić nade što duboko u meni treperi kada sasvim slučajno sretnem tebe u ovoj mojoj stvarnosti.


Sve su brojniji prostori po kojima te moje zenice ne dodiruju.
Sve su učestaliji periodi u kojima nisam obmotana tvojim pogledima.
Sve manje me ima u tvojim mislima.
Sve više te ima u mojim iščekivanjima.



POZIV

Dođi!

Hoću da ti šapnem
jednu malu reč ljubavi
na levo uvo.

I da ti ljubim oko.

I osmeh.

I reči tvoje neizgovorene.

Hoću da te dodirnem
tišinom sa dlanova
kroz daljine koje se smanjuju
između tebe i mene,
između snova i jave,
između želja i mogućnosti.

Dođi!

Hoću da te volim
svetlosnim godinama.



SNEG

Slušam kako sneg pada.

Volim te,
a ne postojiš.

Smeh se cedi
iz uglova očiju.

Učim da živim,
da dišem,
da sanjam.

Padaju pahulje,
probijaju bubne opne.

Volim te,
i više uopšte ne postojim.



Sama sam. U tišini. Otkucaji srca i ovaj blesavi osmeh su jedini znaci života. Ruke ispružene u daljinu, okružene prazninom, uzalud pokušavaju da dodirnu nečiju ruku, nečiji osmeh. Nevidljiv si i nedodirljiv. Osećam tvoje prisustvo. Tako jako osećam tebe da mi je lakše da posumnjam u svoje oči i svoje ruke nego u tvoje postojanje.



SANJAM

Sanjam...

Da me grliš jako,
tako jako
kao da ti je stvarno
stalo do mene,
tako jako
kao da nam se
srca dodiruju.

Pogled ti tone
u moje oči
kao da me razumeš,
kao da me voliš.

Samo sanjam...



Tražim te snenim pogledom kraj sebe. Uzalud te tražim, jer nema te i moji pospani dlanovi nežnost ti ne mogu dati. Želim da ugraviram samo jedan osmeh na tvoje levo rame, da ti snom svojim kažem sve što na javi ne smem, da ti ćutnjom ispričam koliko te volim.



UMEŠ LI DA SANJAŠ

Umeš li da sanjaš?

Širom otvori oči
i pusti me da zaronim
u zelene dubine.

Zagrli me trepavicama.

Nismo mi stranci.

Već smo se sretali
u prethodnim životima.

Umeš li da sanjaš
otvorenih očiju.



Hajde da odćutimo zajedno ovaj trenutak. I moju ruku u tvojoj. Tamo daleko. Na obali Reke. Ne izgovaraj glasno to što treba odćutati. Ne daj vetru ni talasima da odnesu osećanja zbog kojih jedino i vredi živeti.

Neka oči izgovore ono što usne ne smeju.

Hajde da odsanjamo zajedno ovaj trenutak. I moju glavu na tvom levom ramenu. I tragove u pesku koje odnose talasi. I zagrljaj dva bića koja su se prepoznala iz prethodnih života.

Kada poželiš da odeš, poljubi me nežno da me ne probudiš, da mi se san o nama ne prekine.



ZAVIČAJ

Ako bih trebala
da pišem o zavičaju,
napisala bih pesmu
o tvojim nasmejanim očima
kojim me svu obgrliš
da budem sasvim tvoja
i da ostanem sasvim svoja.

Ako bih trebala
da pišem o domovini,
napisala bih pesmu
o tvom zagrljaju
u kom osećam
potpuno pripadanje tebi
takvom kakav zaista jesi
ovakva kakva zaista jesam.



Niko me nije pitao želim li da svane. Surovo hladno zimsko jutro. Kiselo se nasmešim polupoznatom liku u ogledalu i kažem: ''Danas će sutra biti juče.'' i puna optimizma krećem u novi dan. Iscepkane parčiće mašte pretvaram u život. Pred očima proleću slike za koje ne znam da li se sećam ili sam ih samo sanjala.
Nisam umela da odtrepćem onaj trenutak kada se pogledi pretvaraju u reči. Nisam ni prećutala. Taj otkucaj srca nije bio u prazno, a trebalo je.
Ne, niko me nije pitao želim li da se zaljubim.



ŽELJA

Želim da moje reči
budu sa tobom
na putu
gde god da pođeš.

Širom otvori prozor
i pusti da vetar
odnese sve
što ne želiš da čuješ.

Želim da moje misli
budu sa tobom
na putu
gde god da pođeš.

Širom otvori prozor
i pusti da vetar
odnese sve
što ne želiš da osetiš.

Želim da moja duša
bude sa tobom
na putu
gde god da pođeš.

Širom otvori prozor
i pusti da vetar
odnese me
kada ti bude pretesno
sa mnom pod tvojom kožom.



Nisam ti pričala o nekim plačnim očima i vlažnim obrazima. O noćima koje su imale sve osim mira i spokoja. Noći bez snova, bez radosti. Beživotne i mračne duge noći. Čudno hladne, a nije bila zima. Proleće je bilo pomalo kišno i rascvetano i neke noćne ptice su pevale pod mojim prozorom. Nisam ih videla i nisam želela da ih slušam kako pevaju o ljubavi dok su osećanja u meni eksplodirala do ludila i još malo dalje od ludila. Samo moj vatromet očaja i poraza, ljubavi i ponosa, bola i praznine...
I kako to obično biva, Sunce se pojavilo iza oblaka u vidu nekog osmeha bezazlenog, naivnog. Smirila se previranja, sve je postalo nevažno, prošlost i budućnost se sliše u jedan jedini trenutak.



PROLEĆE

Boli me
proleće
u prazninama
u mojoj glavi
dok traži
izbrisane uspomene.

Boli me
rađanje leptira
u praznini
pod mojim rebrima
dok traži
zrnca ljubavi.

Boli me
zemljina teža
u mojim krilima
koja mi ne da
da poletim.



Šta treba da bude sada kada sam te zavolela? Novo sutra dolazi na vrhovima prstiju. Novo trajanje vodi me u neke sasvim nove snove. Ne znam da li imam snage, ne znam da li imam hrabrosti, ali znam da moram dalje, jer ne umem da se vratim, jer ne mogu da se vratim, jer ne želim da se vratim. Već previše si mi se podvukao pod kožu. Već previše si mi izmenio stvarnost. Već previše si mi ulepšao snove.
I šta uopšte može da bude sada kada sam te zavolela?



Poželim ponekad da te nema, da ne postojiš. Pomislim ponekad da sam te ja od svoje mašte stvorila zato što si mi potreban. Jer, potreban mi je neko koga ću da volim onom pravom ljubavlju koja ništa ne zahteva, nikakve protiv usluge, već je dovoljna sama sebi: ljubav radi ljubavi - bez uvreda, laži, ponižavanja, prljanja nekim zemaljskim težnjama. Ljubav na javi - od sna stvorena.



Strah me je da me nećeš prepoznati kada se sretnemo. Da će ruka pružena tebi ostati da lebdi u zraku samo prazninom okružena. Da će se moj smeh odbiti od tebe kao eho od kamena. Da ću uzalud govoriti, jer ti me nećeš čuti. To je ono što me najviše boli - strah od prolaznosti. Samo zbog toga mi je žao što osećanje pretvorih u reč i - preživeh.



OSTANI U MENI

Pretvori se u moj smeh
i nikad se više
neću nasmejati.

Pretvori se u reč
koju nikada
neću izgovoriti.

Ostani zauvek
u meni.



Da li bi osetio da si siromašniji za jedan deo sebe kada ne bi bilo ove nasmejane stvarnosti? Da li bi ti nedostajala da me nikada nisi sreo?



Ja sam posle svega morala da sretnem tebe. Da mi vratiš veru u ljude. Da mi vratiš veru u mene. Posle mnogo padova ponovo učim da letim. Mnogo vremena sam potrošila tražeći te. Za upornost i istrajnost sam nagrađena ovim ushićenjem u sebi.
Zvezda kada se ugasi njena svetlost ostaje da luta beskrajnim predelima kosmosa. Svetlost je neuništiva i neprolazna u večnosti, a samim tim i zvezda koja je dala tu svetlost. Ovo što osećam duboko u sebi obasjava me svetlošću koja se ne može ugasiti.



Ako su osećanja prava i uzajamna ne mogu da se potroše, jer neprestano kruže ne menjajući se. To je nešto jače od životne energije i trajnije. Kad prestaneš da me voliš pretvorićeš se u neku drugu stvarnost, u sećanje. Ja nikad ne zaboravljam. Ako ti zaboraviš, onda sve ovo nisi zaslužio da doživiš. Nešto nevino postaće greh. Slatka tajna sa ukusom pelina.



Uljuljkana u snove ne želim da se probudim. Običnom gumicom izbrisana granica tolerantnosti. I reči: sujeta, bes, strah, poniženje, razum. Ostaviti samo ovo kristalno čisto što smo zaista mi. Imamo li dovoljno snage da prođemo pored života, a da nas ne promeni i ne istroši, da zauvek ostanemo slepi za sve ružno što hoće da nam se uvuče pod kožu? Ako je dozvoljeno nadati se, smemo li i da očekujemo? Postoji li razlika između večnosti i jednog trenutka kada smo zajedno? Postoji li bilo šta izvan ove planete da ne čeka nas? Zvezde nas čekaju da ih naučimo da se smeju. Kad se crna rupa pretvori u najsjajniju zvezdu, shvatićeš da ništa nije ni slučajno ni uzaludno. Kosmos je haos u mojoj glavi. Sve je tu, samo nikada neću naučiti da izmišljam zvezde padalice.



ZAR STVARNO MISLIŠ

Zar stvarno misliš
da možeš biti sam...
Bilo gde...

Zar stvarno misliš
da možeš ovu kap duše
sa dlana prosuti...
Bilo kad...

Zar stvarno misliš
da možeš ovom rekom
plivati uzvodno...
Ka izvoru...

Zar stvarno misliš
da možeš snove promeniti...
Bilo čije...



Hiljadu puta od jutros ponavljam da te volim, ali ne da čuješ, nego da osetiš. Ne želim da osećanja pretvorena u reči lebde u zraku. Može ih vetar oduvati. Mogu zalutati u telefonskim žicama. Zato ih zadržavam u sebi. Tako ćeš ih najbolje razumeti i osetiti. Samo je srce u stanju da poruku osećanja prenese nepromenjenu. Ako me voliš znaćeš šta pričam dok ćutim. Ako me voliš videćeš me i kada sam daleko. Ako me voliš... ovako i ovoliko koliko ja tebe volim.



NEIZVESNO

Suviše mi znači
ovo što već imam sa tobom
da bih te poklonila neizvesnosti.

Kao kad bih samu sebe
u bezdan gurnula.

Šta bi sa mojim očima
bez ovog proleća u njima?

Šta bi ti značile moje usne
bez ovog osmeha?

Šta bi ti ja značila
ako bih bila neprepoznatljiva
tvom oku i tvom uhu?

Ostani u mojoj stvarnosti
- u večnost sam te pretvorila.

Nemoj ljubav u reči pretvarati
- ostavi je u srcu.



Ne postoji reč, dovoljno lepa reč, koju bih tebi posvetila. Ne postoji stvar, dovoljno vredna stvar, koju bih tebi poklonila.
Moj osmeh ugraviran na tvojim grudima. Moj poljubac treperi na tvojoj trepavici. Vezani osećanjima jačim od zaborava, obasjani svetlošću jačom od ljubavi pri nekom slučajnom susretu u narednom životu ponovo ćemo zbunjeno stati, jer bez obzira na sve nećemo imati snage da se mimoiđemo. Osećanja preneta iz nestvarnog uvek će biti jača od nas, od navika i od razuma. Nije slučajno, ništa nije slučajno, jer volim te od kada postojim. I nije čudna ova bliskost, mada pomalo zbunjujuća i samo naizgled iznenadna, jer ti oduvek postojiš u meni.
Ljubav je moja dečja, naivna i čista ne zato što sam ja takva, već zato što tebe volim. Godinama sam te tražila i čekala. Već umornu i posustalu uzeo si me u zagrljaj. Možda te nisam najbolje tražila, možda te nisam najlepše čekala, možda sam prečesto sumnjala. Oprosti mi i zadrži me kraj sebe, ostavi me zauvek tu gde sam sada. Senke prošlosti vremenom će otići, neke rane će zaceliti, neki ožiljci polako će se izgubiti, jer vreme leči sve. Samo budi strpljiv, samo me voli... Stegni me čvrsto, zagrli me nežno, ne poželi me bez tebe. Jedino tu, u tvom zagrljaju osećam se sigurno, zaštićeno, nepovredivo. Dozvoli večnosti da traje u nama. Pusti sve drugo i sve druge da prolaze pored nas da nas ne dodirnu, da ne pokvare...



SAN

Ljubila sam te
osmehom svojim.
Ljubila sam te
zenicama.
Ljubila sam te
dlanovima.

Hranila sam se
kapima nežnosti
sa vrhova tvojih prstiju.
Hranila sam se
tišinom
u tvom zagrljaju.
Hranila sam se
snovima
pretvorenim u javu.



Strah me je da ću prestati da te volim. Moje snove razbijene u paramparčad neću umeti sastaviti. I nikada više neću biti JA od pre ni JA od sada. Ugušena u sopstvenim iluzijama, ponovo na početku nekog samo mog puta koji nikuda ne vodi, ponovo uzaludno traganje za istinom, za nečim dovoljno vrednim za smeh i za plač, za osećaj u duši.



OBIČNA PESMA

Ovo je jedna obična,
sasvim obična, ljubavna pesma.

O nekoj zvezdi
što je zaustavila svoj pad
i ostala da sija pored moje glave
kad mi je želju ispunila.

O nekoj raspevanoj ptici
što je jednog proleća
iz nekih južnijih krajeva
u moju glavu doletela
da mi izmeni svaki smisao
i besmisao života.

O nekoj ruži
što je mirisala nestvarno, tajnovito,
na budućnost, na iluziju
i na san.

O nekoj reci
što je tekla mojim krvotokom
nekom svom ušću, dalekom.

O tebi
koji si sve, a najviše lutalica.

Zato je ovo obična, sasvim obična,
ljubavna pesma, nezavršena...



Iza mene nasmejana prošlost... Ispred neizvesna budućnost... Od sadašnjosti bežim. Preplašena i sama. Jedna teška, duga, besana noć ukrala mi je osmeh sa usana. Volim, ali posustajem. Strah od ponovnog poraza tera me da zastanem, da se odmaknem bar jedan korak negde levo.
Puštam vremenu da odlučuje umesto mene. Prepuštam se ljubavi kao reci. Nadam se da ću preživeti sva poniranja, da me neće progutati nijedan vir i da mi se neće baš svaka stena olupati o glavu. Želim da to neko daleko more u koje ću se uliti bude bistro kao suza i plavo kao nebo i zeleno kao prva prolećna trava... Ako preživim ovu brzu uzburkanu reku koja me nosi sve dalje i dalje u nepoznato...



SVITAC

Dolete mi u san
jedan svitac mali.

Mali, al' lepše svetli
od svake zvezde.

Dušu mi osvetli
i san mi ljubavlju oboji.

Tiho i nežno
požele mi lepe snove.

I ode svitac
mali, maleni,
ode u neko tuđe sazvežđe
da malo svoje svetlosti
nekome drugom podari.



Nebo osuto zvezdama... Uzalud pokušavam da među njima ugledam jedan davno zaboravljeni osmeh. Nekada zvezdan i blistav, sav od svetlosti i osećanja stvoren, a sada samo uspomena, sećanje koje sve više bledi, gubi se, nestaje... Sve to i nije tako daleko i čini mi se skoro je bilo jedno: zauvek obećano zvezdama, nebu i... meni. Izgleda da je i večnost prolazna, a budućnost se tako surovo pretvara u prošlost, u iluziju, u nedosanjan san.



DOK TE NEMA ...

Sve je dobro
dok te nema...
Kada se pojaviš
porušiš sve moje
kule od karata,
i sve moje velike ljubavi
u laž pretvoriš,
i sva moja bekstva
postanu uzaludna
i zaboravim ko sam
i ne znam više šta hoću
i lažem samu sebe
da je sve dobro
dok te nema...



Pišem reči koje ti ne možeš razumeti. Pišem o svemu što ti nećeš osetiti. Uzalud pišem... A sve je bilo laž: i suze i smeh. I sve je bilo san - nedosanjan. Zajedno smo sanjali taj san. Pokušavali svoja dva puta spojiti u jedan - zajednički. Uzalud... Jer, što smo ruke pružali više ka zvezdama, one su bile sve dalje i manje. Naša stvarnost postade iluzija. Naš san zauvek ostade daleko od jave.



ZABORAV

Hoću da zaboravim slova,
da izgubim olovku,
da prestanem da ispisujem ove reči
koje ionako ne znače ništa.

Hoću da ti ime i lik
u nepostojanje pretvorim,
kao da se nikada nismo sreli,
kao da se nikada nismo voleli.

Hoću da prođem kraj tebe
kao pored neznanca,
da te moje ništa
nikad ne prepozna ni malo.



Vreme je prošlo, život je prošao i koga uopšte zanima šta ja to imam u srcu? Zar postoji razlika između ljubavi i razočarenja?! Možda ću negde izvan planeta spoznati istinu i samu sebe prepoznati. Sada me nemam. Ti mi ponekad dolutaš u snove. Godine prolaze sve tužnije i sporije. Ja slušam NAŠU muziku, a nemam prava da te poželim kraj sebe. Samo molim nekog da mi kaže otkuda meni pravo da upropastim tvoj život ako sam već svoj i da gurnem u crnu rupu onu našu zvezdu...



KLETVA

Misli da mi od tebe pobegnu.
Iz očiju da mi istečeš.
Lažima tuđim da veruješ.
Od sebe da me odbraniš.
Šapatom bubne opne da mi probiješ.

Molitvom da te ne pomenem.
Izgnanik iz srca da mi budeš.
Lepotu života da osetim.
Oblake usnama da dodirnem.
Šum vetra u ljubav da pretvorim.

Mudrošću da te pobedim.
Istinom da te ne vratim.
Lutanjem da te ne nađem.
Osmeh da mi ne zaplače.
Što više da te nemam.



OBEĆANJE

Obećala sam Bogu i ljudima
da ću ti ime zaboraviti,
da te više u snove neću pustiti,
da te na javi neću tražiti.

U život sam se klela
da te nikad više neću voleti.

... A zvezde uporno namiguju sa neba,
čujem ih kako se kikoću.

Zato sagnem glavu i pocrvenim
kada te ugledam
na drugoj strani ulice.



Sa tobom sam prošla kroz raj i kroz pakao. I sve ove godine uz tihu patnju verovala sam u Boga i u tebe... Sad mi se vraćaš... Tu si... A ja ne verujem svojim očima, svojim rukama. Ne usuđujem se da ti se zaista prepustim sva, do koštane srži. Želim i hoću, a ne smem. Krijem sjaj oka smehom, i čežnju krijem smehom, i suvišnim pričama zatrpavam reči koje ti zaista želim reći. Jer, još me peku stare suze i još me bole stare rane - sve ove godine. A dadoh ti večnost za jedan trenutak i suzu poslednju dečju na dlanu svom ti pružih.



BLESAK

Čekala sam te,
a samo je blesnulo
tvoje prisustvo
kroz moj
okamenjeni trenutak.
Bezobrazno i bezobzirno
okrznuo si moje snove
i moja nadanja
i produžio dalje
meni nepoznatim
putevima.



Ponovo dobro utabana staza od pobede do poraza. Ponovo skupljanje snage iz krhotina srušenih snova za neki novi put od poraza do pobede.
Dalje se mora... Već imam dovoljno uspomena da mi zagorčavaju stvarnost i previše iskustva da bih podlegla trenutnom sticaju okolnosti.
Ja dalje zaista moram, izgleda i ovog puta sama. Možda zaista tako treba, možda zaista ovaj suludi život tako hoće da se moja večita traženja nikada ne pretvore u nalaženje.
Osuda ili blagoslov... Znam da ću opet pronaći smisao u svom ovom besmislu koji me okružuje.



PORUKA

Možeš da me probudiš,
ali me ne možeš sprečiti
da sanjam.

Možeš da me vežeš,
ali mi ne možeš zaustaviti
korake.

Možeš da me ostaviš,
ali ne možeš izbrisati
tragove moje u tebi.



Jednom, kada padne prvi sneg, otići ću da se ne vratim nikada više. Uzalud ćeš pogledom pratiti tragove mojih stopa što nestaju u daljini. Uzalud ćeš pružati ruke - praznina se ne može zagrliti. Još dugo ćeš osećati moj laki poljubac na tvom obrazu. Sećanja će biti potpuno živa, potpuno stvarna, samo mene više neće biti.
Jednom, kada se otopi poslednji sneg, shvatićeš da me možeš naći samo u svojim snovima i nigde više, nikada više.



NAJLEPŠE LJUBAVI

Najlepše ljubavi
ostale su
u nagoveštaju.

Samo nežan treptaj oka.
Samo blagi drhtaj duše.
Samo divni nemir srca.

Samo nezaboravni trenutak
prekinut pre prve suze,
grube reči,
odlaska,
nedostajanja.

Najlepše ljubavi
su završene
pre početka.



Ljubavi nema više. Ostalo je samo nedovršeno pismo i nezavršene pesme. Praznina u snovima i nostalgija na javi. Samo nada u neki novi početak, u sledeću večnu ljubav. Nemam hrabrosti za smeh ni za suze. Nemam snage za novu borbu. Nemam reči da izgovorim ljubav. A ljubav, ipak, postoji. U meni uvek postoji.



OD SUSRETA DO SUSRETA

Kada se sretnemo
pozdravimo se
osmesima,
obgrlimo se
pogledima
i ispunim se tobom
do sledećeg
susreta.

Nastavljamo dalje
hodanje kroz život:
svako kroz svoje
bezoblične dane,
svako kroz svoje
male radosti,
svako kroz svoja
skrivena nadanja.

Kada se sretnemo
pozdravimo se
osmesima,
obgrlimo se
pogledima
i ispunim te sobom
do sledećeg
susreta.



PLES

Isključi stvarnost.
Uključi muziku
u svojoj glavi
... i zapleši.

Poništi silu
gravitacije.
Neka ti tabane
grebu oblaci
... i pleši.

Raširi krila,
znam da ih imaš.
Ne daj životu
da te koči
... i otpleši...



Eto, desi se ponekad, pa Moj mali svet zaluta u tuđu galaksiju i previše se približi nekoj tuđoj planeti privučen neobičnim bojama čudne svetlosti. Dođe do preklapanja, mešanja i ne znam šta je moje, a šta tuđe. Popucaju opne, zaštitni omotači i ne znam gde se završava moje, a počinje tuđe.
I onda, kao i svaki sudar svetova, sve se završi eksplozijom, raspadom sistema. Posle dugo lutam tražeći izgubljene delove svog sveta. Pokušavam da ih sastavim u celinu, lepim ih zrncima svetlosti, prepoznajem ih po bojama, mirisu, tragu dodira nežnosti. I uvek parče tog tuđeg sveta prepoznam kao svoje i zadržim za sebe.
Ponovo sakupljena u celinu, uvećana za tuđe što je bilo moje, sa mojim vraćenim meni što je zadržalo tuđe tragove, nastavljam da lutam galaksijom potpuno svesna da se Moj svet okreće oko mene kao ose oslonca i da drugačije ne treba da bude.
Na kraju ostaje traženje odgovora na večito pitanje: Kako uskladiti brzinu i silu privlačnosti, opstajati u blizini drugog sveta, a da te ne proguta, biti osvetljen dovoljno, a da te ne opeče?

Drugi oblik stvarnosti...

Voz... Sa šina dopiru zvuci koji nadahnjuju. Poželim da ostanem zauvek tu, okružena svim mogućim daljinama. Poželim da zagrlim jednu zelenu reku i da je smestim u prazno sedište kraj sebe. Ne postoje reči koje mogu dočarati zvuk gvozdenih točkova, ne postoje reči koje mogu opisati osećanje kad shvatiš da si veći i jači od svih tih kilometara koje ostavljaš iza sebe. Ma koliko puta prešla preko istih šina, uvek je to put u nešto novo. Uvek neki novi ljudi nasmejani i uplakani sede oko mene. Zanimljivo je koliko sličnosti i razlika može da se primeti na svim tim bićima koja bez ikakvih zasluga, sva do jednog, nose ime ČOVEK. I nisu oni krivi što možda ne zaslužuju to ime. Drugi su stvarali navike, davali pogrešna imena i zbog toga mnogi pogrešno osećaju...

A ja, ja se uporno osmehujem i foliram se da sam deo njih. Zato oni ne primećuju da u meni teče jedna zelena reka. Svojim zelenim pogledom kradem tuđe poglede i osmehe. Upijam u sebe svetlost i pretvaram je u ljubav. Svojim zelenim godinama čuvam lice od bora. Svojim zelenim mislima i rečima pevam u slavu svih svetskih vozova. Svojim zelenim srcem volim sve te vozove, čak i onda kad kasne.


NEMA TE

Nema te...

Odjek nade u daljini.

Zvižduk lokomotive.

Drag, nasmejan lik.

Stvarnost ili san ?

Neminovnost.

Nemam te više...



Vozovi prolaze, tebe nema. Još jedna laž, prevara, iznevereno očekivanje. Još jedno uzaludno opravdanje. Jednoga dana moći ću da se nasmejem svemu ovome. Jednom iz pristojne udaljenosti. Vremenske.

Sve češće se osećam kao prolazna stanica. ti se povremeno zaustaviš... iz saobraćajnih ili nekih drugih razloga. I onda produžiš dalje, žureći za nekim svojim daljinama, za nekim svojim težnjama.

Jednom, ne tako davno, predadoh ti se sva. Pretvorih se u čekanje tebe. Sva se pretvorih u treptaj duše, u osećaj iz srca, u misao tebi namenjenu. Ja sruših svoj zid između tebe i mene, ali ti poče da zidaš novi. Ja uništih svoje ograde, ali ti postavi svoje.



PORUKA MAŠINOVOĐI

Gospodo mašinovođe,
skidam Vam svoju crvenu kapu.
Vama koji sa visine
posmatrate svet.
Vama koji mislite
da sve najbolje znate.
Vama, baš Vama,
ponizno skidam svoju crvenu kapu.

Oprostite mi, gospodo mašinovođe,
što sam drugačija od Vas
i ne putujem kroz prostor
i ne žudim za daljinama,
jer ja imam ceo jedan svemir
u ovoj mojoj blesavoj glavi.

Posmatram Vas pomalo sa strane
dok se nadmoćno smejete
i verujete da ceo svet
samo zbog Vas postoji.
Dok čamite u svom tom gvožđu
mislite da ste najbrži,
mislite da ste nepobedivi,
ali ne zaboravite:
kad-tad ću Vam
upaliti crveno svetlo
i prekrenuću skretnice
negde sasvim levo,
negde što dalje od mene.

...Ali kad Vam dosade šine
i kad Vam pobegnu daljine
i kada se pomalo usija
to gvožđe oko Vas
od nekih sasvim običnih,
sasvim ljudskih želja,
sa tih Vaših visina
malo se na zemlju spustite
i dođite na moj oblak
pomalo od nežnosti,
pomalo od ljubavi stvoren,
jedini prizemni oblak
na celom ovom svetu.


AKO

Ako tebi budem napisala pesmu
neću pomenuti čekić,
čak ni ovaj u mojoj glavi
koji vibracije tvojih glasnih žica
prevodi u reči
koje ne želim da slušam.

Neću pisati
ni o gvozdenom točku
istorije koja se ponavlja,
ni o osovini oslonca
koja sve povezuje.

Neću ni reč reći
o vazdušnim kočnicama
koje otkažu pri ateriranju,
pa je prizemljenje vrlo bolno,
ni o pritisku koji varira
u zavisnosti
sa tvojim dolascima i odlascima,
ni o nedostatku vazduha
u mojim glasnim žicama,
pa ne mogu da izgovorim
tu reč jedino bitnu.

Ako me pogledaš
pregledaćeš me
kao rendgen aparat
i nećeš smeti da poveruješ
ono što vidiš.



Šta ja to tražim u tvojim očima? Šta ja to želim sa tvojih usana? A reči moje neizgovorene lebde negde između sećanja i nadanja. Uzalud te čekam na svom slepom koloseku. Uzalud te tražim među nepoznatim licima. Tvoj lik samo po mojoj mašti rovari i uništava svaki smisao i besmisao moje stvarnosti. A ne mogu da te promenim i ne mogu da se promenim.

Vreme prolazi... Ostajem u začaranom krugu. Ostajem na svom slepom koloseku koji nikuda ne vodi, na koji niko ne svraća. Ostajem sama, bolno zgrčena, nemoćna da se oduprem surovim naletima vetra, nemoćna da razbijem tišinu sa tvojih usana, sasvim nemoćna da prihvatim poraz.

Odjek tebe u meni...

XXX - Miroslavu Antiću

Ti i ja
nikada ne možemo osvanuti
u istoj kafani,
ne možemo zajedno hodati
na rukama
i tražiti plavu zvezdu
da nam obasja sobu.
Ali, ipak, uporno želim
da bar za trenutak
budem tvoja dama herc
i da mi šapneš na levo uvo
sve što nikada nisam čula.
Kada su mi javili: Umro si
- nisam im poverovala.
Tvoje su ruke
vetar u mojoj kosi,
tvoje su oči
najsjajnije zvezde
- osećam te u sebi.

Gospodine Antiću,
Sa skakavcima sam se potpuno ispričala o uzaludnosti postojanja. Ne znam šta ću sa mahovinom – došla mi je pod prozor. Smeje mi se kao da misli da ste sasvim mrtvi i da mi ne možete pomoći. Smejem joj se u lice, iz inata, da sakrijem strah od prolaznosti. A Vas uporno sanjam, noću, kad me niko ne čuje, jer mi ne veruju da postojite. Uzalud pokušavaju da usamljenost leče tuđim usamljenostima i ne primećuju da time samo umnožavaju usamljenosti.


Gospodine Antiću,
Vi bi me tako divno razumeli, da ste hteli da me čujete.


Gospodine Antiću,
Novi Sad mi se prikradao sa leđa dok sam posmatrala uspomene kako odnosi Dunav. Sve je nagoveštavalo da će te me Vi i Novi Sad dočekati sa lepim vremenom. Drugačije ne bih ni kretala na put.

Poklonila sam se Vašoj okamenjenoj prisutnosti. Da li mi se učinilo da ste se šeretski osmehnuli? Prosula sam pred Vaše noge svoje okamenjene trenutke. Da li mi se učinilo da ste mangupski namignuli?


Gospodine Antiću,
Sakupljam lišće po parkovima tražeći na njima Vašu poruku. Prevrćem oblutke tražeći neki Vaš znak. Ćutite...

Bili ste mi vodič kroz prvu ljubav i ubedili ste me da ova poslednja nije i konačna, a Vi ćutite... Ili sam ja zaboravila pra-govor, onaj tanani jezik osećanja koji nas je povezivao.


Gospodine Antiću,
Iskoračili ste iz stvarnosti i preselili se u večnost u pravom trenutku, pre prvog pucnja, jer znali ste da pravom umetniku ne trebaju tuđe crne marame, krv i plač za inspiraciju.


Gospodine Antiću,
Glasnik koga ste poslali da mi prenese poruku sapleo se o moj okamenjeni trenutak. I sve se rasulo. Nešto je odneo Vetar, nešto je oteklo Rekom, nešto su pokljucale Ptice iz telefonskih žica.
Meni je ostao blesak onoga što je moglo biti.

Okamenjeni trenutak

TRENUTAK

Možda negde postoji vreme
u kom život ne teče.

Stoji tako zaustavljen
u jednom trenutku,
u deliću večnosti.
U onom trenutku
gde nema razlike
između istine i laži,
između sna i jave,
između tebe i mene.

I baš tu je Bog
koji već vekovima
pokušava da nas nauči
da VOLIMO...


UVOD

Počinjem da pišem priču o tebi i meni. O mojim uzaludnim nadanjima. O razbijenim iluzijama. O treptaju duše koji je nagoveštavao da si blizu, ali neprepoznatljiv mom oku. O okamenjenim trenucima koji su se pretvarali u šarene staklene perle. O susretima koji su samo slutili na večno trajanje. O kulama od karata koje je razneo vetar. O gradovima od peska koje su odneli talasi. O zvezdama vodiljama koje su postajale padalice.



SLATKO MOJE MALO SEĆANJE,
SLATKO MOJE MALO NADANJE,
SVAKA PROLAZNOST
I UZALUDNOST
TVOJIM SE IMENOM ZOVE.



U ova šugava vremena kako da sebe sačuvam? Kako da se oduprem svemu što me pritiska? Kako da ostanem dovoljno jaka da preživim, ali i ljubav u sebi da zadržim?

Već godinama te uzalud volim. Pojaviš se, na trenutak, sa tuđim likom i tuđim imenom i taman pomislim: Našla sam te!
ti nestaneš, a ja ostanem slomljenog srca, preplašena i sumnjičava.

Ponekad se zapitam da li te dovoljno volim kad te uporno ne prepoznajem.
Možda te tražim u pogrešnom veku,
možda sam zaboravila mesto sastanka...
Možda se mimoilazimo tražeći jedno drugo. Možda ... Možda me namerno izbegavaš mereći moju ljubav time koliko mogu da izdržim u traganju za tobom, a da ne posumnjam u tvoje postojanje.

Selim se tako iz jednih očiju u druge. Kad osetiš da sam se umorila od dugog lutanja, kad me zaboli duša od razočarenja, pusti da se uselim u tvoje oči, osmehni mi se uglom usana i šapni mi tajnu večnosti na levo uvo...



VEČNOST

Volim te zato što ne postojiš.

Zato što pojma nemaš
kakvog su oblika moje suze
i na koga mislim
dok mi se u očima
proleće zeleni.

Moj osmeh i tvoj osmeh
- večnost u jednom trenu.

Ako je jedan delić večnosti
ipak – večnost
onda ti i ja
ne možemo ostati
bez one plave zvezde.



Sviće... Na mojim trepavicama kapi rose. Da li ti znači nešto to što i u ovom paklenom vremenu baš tebi poklanjam poslednje životne misli ?
Greh bi bio ovo nazvati ljubavlju.
Ljubav je prolazna, a ti si večnost.
Traješ u meni. Traješ kroz sve moje uspone i padove. Traješ toliko dugo koliko i moje traganje za tobom.

Osetim ponekad tvoje prste kako skupljaju suze sa mojih obraza. Osetim ponekad moju ruku u tvojoj i tada znam da sam na pravom putu koji do tebe vodi. Osetim ponekad tvoju sreću u mom osmehu i tada znam: Jedna zvezda čeka samo nas.



NESTVARNO

I sretosmo se ti i ja
nakon vekovnih traganja.

I prepoznah ti osmeh.

I prepozna mi suzu.

Pružismo ruke
zvezdama,
večnosti,
jedno drugom...

Spoznasmo ljubav,
i Božju i ljudsku,
u istom trenu.

Tek tada shvatismo
suštinu postojanja
- pretvorismo se u san
potpuno svesni stvarnosti,
ali daleko od nje.


SPOZNAJA

Kada ti kažem: Volim te
nemoj da čuješ Ljubav.
Oseti ono što osećam.
Svakome mogu te reči reći.
Osećanja ne mogu ponoviti.
Ljubav je nešto obično
što se svakome dešava.
Ovo je nešto drugo
što treperi u nama
- što je u nama stvoreno,
a u zvezdu se pretvara.
Čuvaj taj komadić neba,
to maleno zrno svetlosti
za neko buduće sutra
koje postoji zbog nas.
Sve što je ružno mora da prođe.
Lepo se u večnost pretvara.
To je umetnost življenja
dostupna samo nama.
Skupi snagu da voliš
i onda kada te boli.
Nauči se strpljenju
i mirenju sa nepromenljivim,
jer život kratko traje,
a besmrtnost je u nama.
Ti znaš da je naš dom
negde izvan planeta.
Izbriši ovu stvarnost iz srca
- naša je stvarnost stvarnija.
Useli se u moje oči,
ja ću ući u tvoje
-videćemo nevidljivo,
videćemo sve ono
što drugi uporno skrivaju.
Svet tako gledan
biće mnogo lepši
i biće svetliji
za jednu zvezdu
koja u nama
zbog nas postoji.
Useli se u mene,
ja ću u tebe ući
- postaćemo nevidljivi,
ali drugima, ne nama.
Neraskidivo vezani
nekim iskonskim vezama
uspećemo nemoguće,
jer jači smo od drugih
za ovu našu svetlost
koja u nama
zbog nas postoji.
Oseti me u sebi
- u srcu, u duši, pod kožom.
Sve dok me čuvaš u sebi
ja neću moći da odem.
Osećam te u sebi
- u srcu, u duši, pod kožom.
Pretvorila sam te u večnost
da ne možeš da odeš.
Zato kad kažem: Volim te
ti nemoj da čuješ Ljubav,
jer mi smo sasvim slučajno
na ovu planetu svratili,
ali Nebo nas čuva
i Nebu ćemo se vratiti.



Pričam priču nemuštim jezikom. Čudnu priču pričam. Tajnovitu.. Govorim, a ne čuješ ili ne razumeš. Govorim uzaludno, a ne umem da ćutim. Odjeci nečeg nevidljivog, neprepoznatljivog bolno odzvanjaju u meni, u praznini. Gde sam kad nisam ovde? Gde sam kad nisam tu? Nema me, a postojim. Bar mislim da postojim. Zaboravila sam sebe u tvom zagrljaju. Nemam više ništa. U mojoj ličnoj pustinji samo ti. Zelena oaza. Komad plavog neba u sveopštem sivilu. Zrak svetlosti koji probija tamu čineći je manjom, ograničenijom, bezazlenijom.




Dolazi vreme svitanja davno palim Anđelima. Proleće više nije samo u meni. Osećam ga oko sebe. Đavola sam oterala u pakao. Iz čistilišta dozivam Anđele da mi pomognu da i posle ovog pada ponovo naučim da letim. Preživela sam i opet mogu da se smejem. Pobednik sam čak i kada sebe pobeđujem. Izgubila sam prijateljstvo zbog svojih principa i tuđe ljubavi. Izgubila sam ljubav zbog svog prijateljstva i tuđe ljubavi. Sada znam: Nije tu bilo ni ljubavi ni prijateljstva, a ličilo je na nešto... Praznina, mir i spokoj. Sigurnost u sebe...

Na trepavicama mi rosa. Tako je uvek kad sviće. Spraće mi rosa koprenu sa očiju. Sunce ću videti svetlije kad svane. Radujem se novom danu.



Srušila sam sve mostove oko sebe da bih mogla da izgradim lepše. Zaustavila sam sve lepe reči u grlu da bih mogla da ih izgovorim lepše. Odbacila sam prošlost da bih mogla da se radujem budućnosti.



USPOMENA

Pogrešnih ljubavi nema,
a u mom srcu pogrešan čovek.

Zavoleh ga, a nisam smela.

Bio je jedan trenutak
- dovoljan za prošlost i budućnost.

Bio je treptaj duše.

Bio je zvezda u moj pogled doletela.

Bio je poljubac, lepršav,
zaustavljen između
njegovih usana i mog obraza.

Bio je kap rose na mojoj trepavici.

Bio je osmeh u uglu usana.

Bio je tajna, neotkrivena.

Bio je san, nedosanjan.

Pretvori se u sećanje,
samo u lepu uspomenu.

I osta u mom srcu
zauvek dalek i čudno drag.



Noć uoči brodoloma. Raspevani cvrčci lete nebom. Splavovi splavare i baš ih briga. Nigde kopna na vidiku, a ruže mirišu ... Negde duboko u meni rascvetava se neka žuta ruža. Drvo joj zaklanja svetlost Sunca, pravi joj hlad, ali ona cveta, bori se za sebe. Upornost nagrađena osmehom, dobro poznatim osmehom pobede ... Odraz u ogledalu ... Cvrčci i dalje lete nebom, zelenim nebom MOJE stvarnosti. More belo od želje za visinama. Moj ružičasti nasmejani splav uljuljkava me u san. Ne želim da zaspim. Hoću da gledam dok letim na nebo. Moj san je moja java, jer je moj. Sanjam, a oči mi širom otvorene. Moj ružičasti nasmejani splav priča mi priču, čudnu priču priča jezikom nemuštim, samo ja da čujem i da osetim. Životni optimizam stvoren ni od čega. Naizgled ništa, a u stvari nešto postoji. Nešto više. Više od optimizma i od radosti. Više od ljubavi i od prijateljstva.



ODGOVOR

Možda je ovo ljubav,
a možda i nije ljubav.
Možda sam zaista takva
kakvom me ti vidiš,
možda sam nešto drugo.
Ne možeš mi stvoriti
lepu realnost
- ne uništavaj mi snove.
Smeh mi je najvažniji
i to nikome ne dam.
Prave odgovore
jedino vreme može dati,
zato me ne požuruj.
Priznaću da te volim
tek kad budem saznala ZAŠTO.



Ti spavaš tamo negde, daleko. Po vetru ti šaljem najlepši osmeh i jedan poljubac. I molim jednu pticu što meni peva svu noć da na tvoj prozor sleti, da tebi otpeva uspavanku. Ja ću polako i tiho, na prstima, doći u tvoj san. Samo usnama tvoj levi obraz da dotaknem i rukom kosu da ti dodirnem... i odmah ću pobeći nazad u ovu moju stvarnost. Pomislićeš da sam san, a stvarnija sam od svih stvarnosti. Pomislićeš da sam java, a nestvarnija sam od svega nestvarnog. Tek tu negde, između jave i sna, shvatićeš da postojim samo dok postoji tvoja vera u moje postojanje.


LJUBAV

Postoji ljubav negde u meni
kao šarena ptica
što leti slobodna i lepo peva.

Zlatni okovi ipak su okovi.

Zlatan kavez ipak je kavez.

Ostavi pticu slobodnu.

Ostavi mene da te volim
onako kako najlepše umem.



Proganjaju me neka magličasta praskozorja. Proganjaju me kroz pesme i kroz snove. Možda zbog želje da iz jednog takvog magličastog praskozorja izroni nepoznati lik, ali drag – ZAUVEK.



ZATO

U meni samo, samo u meni
titra još uvek jedan osmeh,
tvoj osmeh u uglu usana
i pomalo u očima.

I nema te nigde
osim u mom snu o tebi,
u mom ličnom maštanju
koje nije ni u kakvom srodstvu
sa ovom bezveznom stvarnošću.

Samo zato sam te izmislila
da imam kome da poželim lepe snove,
da imam kome ujutru
pospano da se nasmešim,
da imam glas iz daljine
kome ću da se radujem,
da imam sa kim da podelim
ovu iskru u meni
što se u plamen pretvara.

Znam, sigurna sam:
Samo zato sam te izmislila
i više nijedna daljina
neće moći da te udalji od mene




U međuvremenu i međuprostoru stojim, onako neobavezno, po strani i posmatram svoj život kako prolazi... Čekam... Čekam Nekog da iz svog Juče zakorači u moje Danas... i da tu ostane... na neodređeno vreme... Jer, laž je da je sve prolazno. To su izmislili oni koji su sve izgubili, a nemaju snage ni hrabrosti da veruju, da se nadaju. I posle svega i pored svega ja verujem da će se neki budući trenutak okameniti, da će se u večnost pretvoriti. I nadam se da će jedan Mornar koji bez lađe i bez kompasa putuje nekim čudnim rekama koje uopšte nisu plovne zalutati malo i do moga srca.


SVETIONIK

Dva zelena oka,
kao svetionik,
sijaju u tami
pozivajući
jednog Mornara
da
doplovi
do jedne luke
izvan stvarnosti...



ČARLI

Znaš, Čarli,
ovde padaju neke duge
dosadne kiše.

Sve izgleda isto kao i pre,
a sve je, ipak, drugačije.

Metafizika i Alhemija
su u nekom sukobu,
a ja želim...

Želim da vidim,
da čujem,
da osetim nevidljivo.

Znam, Čarli,
ni ti mi ne možeš pomoći,
jer više ni rečima ne verujem.

Sve je nekako sladunjavo,
sladunjavo do gorčine,
do najbesmislenijeg besmisla,
do zadnjeg zrna praznine.

Ljudi sve više na senke liče,
neke čudne senke:
prozirne, a tamne.

I šta će im oči
kad im je pogled mrtav
- bez sjaja, bez suze, bez osmeha?
U koga zure,šta gledaju
te tamne prozirne senke
svojim mrtvim očima,
svojim praznim pogledom?

Strah me je, Čarli,
stvarno me je strah,
da mi život iz očiju ne ode,
da se i ja u senku ne pretvorim.

Kuda sa sobom bez sebe?

Kako živeti bez života?

Treba mi, Čarli,
samo malo svitanja
iz tvojih zenica,
samo malo vedrine
sa tvojih usana.

Laž je, Čarli,
sve što sam rekla
ako nisam govorila o Ljubavi.

Uzaludno je, Čarli,
sve što sam želela,
a nije bilo Ljubav.

Dođi, Čarli,
i budi osmeh,
i budi suza,
i budi večna Ljubav.


Noć je. I tišina je. Mene muči nesanica i još ponešto. Tražeći mir i spokoj u pisanoj reči; bežeći od sebe, od svojih misli i osećanja; sklupčana ovde, na samo mom kvadratnom metru ničije zemlje, na jednoj mojoj planeti van stvarnosti, poželim da sa Nekim podelim sve snove i sve zablude svoje bar na trenutak, da tom drugom dragom Nekom bar malo sebe dam. U ime svega bezimenog, nestvarnog i nestvorenog. U ime svega što sam želela, a nikad nisam imala. U ime svega što je bilo na dohvat ruke, a ja nisam imala hrabrosti ruku da pružim. U ime svega što je stajalo u grlu, a ja se nisam usudila da izgovorim.


NA TVOM LEVOM RAMENU

Čarli,
pusti me da se skupim
na tvom levom ramenu.

Stegni me za ruku
... i ćuti.
I ja ću malo da ćutim...
Ako se ne smejem,
ne znači da nisam srećna.

A ti oseti
kako ljubav u meni raste
do jedne nove zvezde
što se na nebu rađa
dok ćutim
na tvom levom ramenu.

Ljubav je najlepša svetlost.

Ljubav je disanje
i način življenja.
I nežnost na mom dlanu
što tebe čeka.

Čuvaj me, Čarli,
na tvom levom ramenu
i ne daj ovoj našoj zvezdi
da se u padalicu pretvori.



Nebo je postalo tečno, spustilo se nisko i ja ne mogu da letim. Osećam se kao pali Anđeo. Zatvaram oči i u sebi vidim sunce. Tako se grejem. Neko to zove Ljubav. A meni znači više i od života. Pokušavam da se sastavim između stvarnosti i želje. Da li volim tebe ili moju želju za tobom? Da li ću umeti da te volim kada se pretvoriš u stvarnost? Daljine izražene u kilometrima i satima pobeđujem osećajem iz srca. Preživela sam još jedan poraz i pobedi sam bliže. Nebo će se vratiti svojim visinama i ja ću ponovo moći da letim.


ZAUVEK

Zaboraviću, jednom,
moju ruku u tvojoj.
Zaboraviću sebe, tu negde,
na tvom levom ramenu.
I nikada više
neću moći da odem
negde gde tebe nema.

Sahraniću sve želje
u dubinu tvog oka.
Zavućiću ti se pod rebra,
u koštanu srž,
u završetak nervne ćelije.
I nikada više
nećeš moći da odeš,
ako me ne povedeš sa sobom.




Da li ćeš umeti da me razumeš kada dođu moje duge ćutnje? Kada mi se smeh razbeži po nekim dalekim daljinama, da li ćeš umeti da mi osmeh vratiš na lice? Kada počnu da me lome neki moji nemiri, da li ćeš moći da mi daš bar jednu mrvicu spokoja? I jednom kada posustanem, da li ćeš želeti da me povedeš u nasmejano sutra?




Sve nebitne stvari preobrazio si u jedno jedino: bitno.Sve nevažne želje skupio si u jednu jedinu: važnu.Ti možeš da ne postojiš, tebe može uopšte da nema, ali i potpuno nestvaran moja si stvarna potreba.

Baš me briga za sve tuđe stvarnosti, kad imam ovu moju stvarnost nestvarnu i tebe u njoj samo za sebe. I više uopšte ne znam da li volim tebe ili moju ljubav prema tebi...



SAZNANJE

Jedna nesvakidašnja želja
treperi mi pod kožom.

Tajnovite niti nestvarnog
provlače se kroz stvarnost.

Uobičajena svakodnevica
dobija novu dimenziju.

Više ne težim ka nepoznatom,
jer moje staze
dobijaju smer i pravac.

Posle dugog uzaludnog lutanja
više nisam na stranputicama.

Znam kuda idem,
gde idem,
kome idem.

Znam koga želim da zagrlim
sada – koje postaje uvek.




Jednom ću ti reći da te volim...
Jednom, kada naučim da izgovaram ljubav. Sada samo osećam. Želim da budeš nešto trajno, nešto veliko i lepo, da budeš nešto nasmejano.

Drugačija sam od drugih, jer posmatram svet iz nekog čudnog ugla. Ponekad letim, ponekad padam, ali ostajem živa i umem da se smejem. Imam jednu moju petu stranu sveta. Tu se najlepše sanja, u duginim bojama.



Hoću da ti zenice zenicama dodirnem. Da čuješ tišinu na vrhovima mojih prstiju. Da osetiš treptaj duše kad snovi postaju stvarnost. Da budeš moje magličasto praskozorje. Da mi nikada ne budeš navika, već svesno htenje i potreba.

Hoću da te ljubim dugo i polako. Hoću da te uspavam na mom dlanu. Hoću snove i javu ljubavlju da ti obojim. Zatvaram oči i osećam tvoje prste u mojoj kosi. I duša mi zatreperi. Spuštam usne na tvoj dlan. Tako se hranim nežnošću.



VEČNO TRAJANJE

Ljubim ti tragove u daljini,
sa nadom da su meni sve bliže.

Ljubim eho tvog glasa
u mojoj glavi.

Ljubim tvoju prisutnost
u mom srcu.

Ljubim tvoje postojanje
u nekoj budućoj stvarnosti.

Ljubim tvoje večno trajanje
u svemu što želim
i što mi treba.



NOĆ

Noć me tišinom opija.

Ćutnjom mi ljubav
sa usana klizi.

Strah me je
oči da otvorim.

Strah me je
ruke da pokrenem.

Tonem u san moj o tebi,
u tvoj nepostojeći zagrljaj.



Na ivici besmisla pronalazim Ljubav. Na periferiji svega što ne postoji i što nemam. U centru svega što želim, a nikad neću imati. Porazi porazno zvuče, a ja se pobednički smejem. Iz inata. Jača sam od drugih za pregršt iluzija koje mi niko ne može razbiti i za smeh koji mi niko ne može uništiti.



SUSRET

Sretoh te jednog praskozorja
na periferiji stvarnosti,
na jednom mostu,
sasvim običnom mostu,
što povezuje snove sa javom.

Zavoleh nemogućnost
tvog postojanja.

Zavoleh tvoj
potpuno izmišljen osmeh.

Zavoleh tvoj
nestvaran zagrljaj.

I predadoh se sva
i prepustih se sva
ovoj ljubavi
što sasvim ne postoji,
koje uopšte nema.




Vreme se rasteže i rasipa. Pokušavam da živim, a samo sanjam. Pokušavam da se smejem, a oči zure u daljinu. Pokušavam da hodam, a letim.



TI

Ti beše samo opsena
što se provlači
kroz moja snoviđenja.

Ti beše moj mit o tebi,
moja istina
bez dokaza i činjenica.

Ti beše moj smeh,
moja ljubav bez kraja,
neprolazna.

Ti beše moja želja
koja će me nadživeti
u večnom.

I ti osta zauvek sve
što tražim
i što mi treba.



Polako se cedim u svoje crne cipele, crne od nostalgije i dugih teških koraka. Izgleda da prokišnjavam.

Već dugo se foliram da spavam – ja to tebe čvrsto držim za ruku da mi iz sna ne pobegneš, da se u uspomenu ne pretvoriš.

Najlepše i najnežnije reči neću napisati. Sačuvaću ih na vrhovima prstiju i u očima. Jer, ti ćeš jednom iskoračiti iz mog sna i potpuno stvaran ostaćeš uz mene.



ZRNCA LJUBAVI

Skupljam zrnca ljubavi
u neprolaznom
iz magličastog oreola
tvoje prisutnosti
u meni i oko mene.

Tražim te u večnom.

Želim te za budućnost.

Da opstaneš
uz mene i za mene.




Ne zaboravi da sam ja samo lutalica. Sasvim slučajno sam svratila u tvoj vidokrug, na kratko, samo da ti pokažem kako je život nasmejan i bezazlen, kako je ljubav nestvarna kao da je uopšte i nema. Ne zameri mi što mi pogled luta daljinama, što traži neki novi prostor u kome vreme stoji negde između izgovorenog i prećutanog, između pokazanog i sakrivenog, između istine i laži. Oprosti mi što moja večna trajanja tako brzo prolaze, što moje večne ljubavi tako kratko traju. Zato ne zaboravi da sam ja samo lutalica.



VIŠE OD LJUBAVI

Treba mi sloboda
da potrčim,
da poletim.

Treba mi sloboda
da sanjam,
da se sećam.

Treba mi sloboda
da volim srcem.



ODLAZAK

Prisloni uvo uz moje grudi.
Oslušni kako se jedra
pune vetrom.
Čuj zov daljine.
Vreme je da se krene
... bilo kuda.

Zaroni mi u zenice.
Vidi spremljene kofere
i tragove što nestaju
u nepoznatom pravcu.

Zagrli me
prazninom i nespokojem.
Primeti da sam otišla.
Priznaj da ne želiš
da me zadržiš.



Jedan nasmejan život je iskoračio iz mojih cipela i otrčao u nepoznatom pravcu, negde daleko, daleko... Uzalud ga tražim kroz snoviđenja, po besmislu, po periferiji nestvarnog. Sačekujem ga na nemogućim raskrsnicama, na mostovima nade, na putevima koji nikuda ne vode. Pokušavam da ga prepoznam u tuđim očima, na tuđem licu, na tuđim dlanovima. Nigde ni traga, ni glasa, ni nagoveštaja. Nema ga, samo ga nema. A cipele moje prazne i hladne uporno čekaju da se vrati, da ih ispuni smehom i lakim koracima.



MINUT DO DVANAEST

Došlo je vreme
za korak u prazno
nepovratni...

Za čim treba
da se žali?

Već je bilo
dovoljno ljubavi
za ceo jedan život
i suza
bar za dva.

Ostaje samo
uzaludno postojanje
i mene
i ove pesme.



Potreban mi je osećaj iz srca nekome važnom i dragom namenjen. Da mi se ponovo pomeša metafizika i alhemija u svakoj ćeliji. Da udahnem život punim plućima. Da zatreperim... Da li su reči stvarnost ili bekstvo od stvarnosti? Gde da pronađem svoje zgužvane i izgubljene dane? Kako iz sebe da prospem sve svoje iluzije?

I sa čim posle da popunim ogromnu prazninu?



Moj optimizam nošen vetrom odlazi u toplije krajeve. Koferi spremljeni čekaju da ih ponesem. Zagrcnuta kiselim osmehom nestajem u ništavilu. Tragovi mi se mimoilaze po beznađu.

Da mi je da se zaljubim u svoju senku i da krenem za njom bilo kuda...




Uskomešale mi se misli, a pod rebrima treperi.
Govorila sam da pritegneš kočnice, jer pred nama je sunovrat i bezdan. Povlačila sam granice, a ti se nisi obazirao.
Poželim da te držim za ruku, da spustim glavu na tvoje rame i da ćutim.
Poželim da te gledam u oči i pričam sve što sam ikada ikome prećutala.
Poželim da te nisam ni srela.
Poželim da te pretvorim u još jednu pubertetsku grešku.
A pri prvom susretu sam znala da sam te zavolela za ceo život, da će mi se okamenjeni trenutak olupati o glavu.
Pružala sam ruke da te zaustavim, a one su te pozivale u zagrljaj.




Oslušni, sve više boli i sve će više da boli. Pamti me kao lep san što se pamti. Pamti me kao ružan san. Samo san da ti budem i ništa više nikada više.
Zašto sebe nudiš kada nemaš ništa da daš? Ukradeni trenuci su samo ukradeni trenuci čak i oni okamenjeni, u drago kamenje pretvoreni.
Zašto mi mene tražiš kada ja ni sebe nemam? Kada već sve je laž, strah i bol. Kad već sve mi se u san pretvorilo, nedosanjan.
Šta tražim ja sa tobom na ivici besmisla, samo jedan korak od bezdana?



Okamenjeni trenuci se kotrljaju niz obraze u suze pretvoreni.
Kule od karata raznosi vetar.
A ja sam želela samo malo nežnosti. Skupljala mrvice ljubavi sa tuđih dlanova. U pogrešnim zagrljajima tražila toplinu.
Samo naizgled jaka, a slabija od slamke, pa kako da me ne udave davljenici koji se za mene hvataju?
Hoću samo svoja da budem i ničija više nikada više.



OD OKAMENJENOG TRENUTKA
DO KAMENA SPOTICANJA
- CELA JEDNA LJUBAV.



RASTANAK

Izlaziš iz mog predvečerja
malo pognut i tih.

A nisi mi bio svetlost,
tek blesak suze
kao zvezde padalice.

Kažem: Volela sam te.

Lažem,
jer samo zablude
tako kratko traju.

Za jednu malu radost.
Za jedan tihi jecaj.
Za jedno gorko sećanje.



Čuješ li moj smeh obmotan prazninom i nespokojem. Opet sam poverovala tvojim rečima. Razbio mi se kamen u grudima. Čujem otkucaje. Odbrojavanje pred veliki prasak. Novi kosmos u mojoj glavi.

A ja sam htela da prenoćim u tvom levom džepu. Samo to. Čak i to. Neću te više zvati ničijim imenom. Ni dozivati. Izgleda da ne postojiš.




Osluškujem ptice i cveće. Mešam lišće sa zvezdama. Još uvek te tražim po svojim snoviđenjima. Ti si moje bekstvo od svesnog i stvarnog. Plamte zvezde koje smo usnama dotakli. Bolni od života i nezaborava. Bolni od velikih reči zalud izgovorenih.



OKAMENJENI TRENUCI

Saplićem se
o svoje okamenjene trenutke.

Stopala mi ranjava.
Ruke izgrebane.
Duša naprsla.

Idem.
Ne posustajem.

Ignorišem uspomene.
Ne odazivam se
zovu daljine.

I dalje se saplićem
o okamenjene trenutke.




Skidam slojeve nataložene prašine prošlih vremena tražeći svoje zaboravljene tragove u bivšem postojanju na ovom prostoru. Trag suze na ivici stola. Zaustavljen osmeh na zidu. Poglede razneo vetar po probeharalim obroncima. Otisci mojih stopala sapliću me da zastanem, da se osvrnem.



Na kraju, vraćam se pra-početku. Onom jednom susretu. Trenutku kada su se naši svetovi dodirnuli i zenice dotakle. Ali, šta sam znala ja, sa mojih uobraženih petnaest godina, o okamenjenom trenutku i treptaju duše, o razlici između dodira prolećnog povetarca i krila Anđela i da je ruži potrebno trnje da bi bila ruža.

I tu, na vrhu Dositejeve, nisam zastala, nisam ni primetila da sam vrhom cipele okrznula okamenjeni trenutak i pustila ga da se otkotrlja niz ulicu i iz mog života.