Drugi oblik stvarnosti...

Voz... Sa šina dopiru zvuci koji nadahnjuju. Poželim da ostanem zauvek tu, okružena svim mogućim daljinama. Poželim da zagrlim jednu zelenu reku i da je smestim u prazno sedište kraj sebe. Ne postoje reči koje mogu dočarati zvuk gvozdenih točkova, ne postoje reči koje mogu opisati osećanje kad shvatiš da si veći i jači od svih tih kilometara koje ostavljaš iza sebe. Ma koliko puta prešla preko istih šina, uvek je to put u nešto novo. Uvek neki novi ljudi nasmejani i uplakani sede oko mene. Zanimljivo je koliko sličnosti i razlika može da se primeti na svim tim bićima koja bez ikakvih zasluga, sva do jednog, nose ime ČOVEK. I nisu oni krivi što možda ne zaslužuju to ime. Drugi su stvarali navike, davali pogrešna imena i zbog toga mnogi pogrešno osećaju...

A ja, ja se uporno osmehujem i foliram se da sam deo njih. Zato oni ne primećuju da u meni teče jedna zelena reka. Svojim zelenim pogledom kradem tuđe poglede i osmehe. Upijam u sebe svetlost i pretvaram je u ljubav. Svojim zelenim godinama čuvam lice od bora. Svojim zelenim mislima i rečima pevam u slavu svih svetskih vozova. Svojim zelenim srcem volim sve te vozove, čak i onda kad kasne.


NEMA TE

Nema te...

Odjek nade u daljini.

Zvižduk lokomotive.

Drag, nasmejan lik.

Stvarnost ili san ?

Neminovnost.

Nemam te više...



Vozovi prolaze, tebe nema. Još jedna laž, prevara, iznevereno očekivanje. Još jedno uzaludno opravdanje. Jednoga dana moći ću da se nasmejem svemu ovome. Jednom iz pristojne udaljenosti. Vremenske.

Sve češće se osećam kao prolazna stanica. ti se povremeno zaustaviš... iz saobraćajnih ili nekih drugih razloga. I onda produžiš dalje, žureći za nekim svojim daljinama, za nekim svojim težnjama.

Jednom, ne tako davno, predadoh ti se sva. Pretvorih se u čekanje tebe. Sva se pretvorih u treptaj duše, u osećaj iz srca, u misao tebi namenjenu. Ja sruših svoj zid između tebe i mene, ali ti poče da zidaš novi. Ja uništih svoje ograde, ali ti postavi svoje.



PORUKA MAŠINOVOĐI

Gospodo mašinovođe,
skidam Vam svoju crvenu kapu.
Vama koji sa visine
posmatrate svet.
Vama koji mislite
da sve najbolje znate.
Vama, baš Vama,
ponizno skidam svoju crvenu kapu.

Oprostite mi, gospodo mašinovođe,
što sam drugačija od Vas
i ne putujem kroz prostor
i ne žudim za daljinama,
jer ja imam ceo jedan svemir
u ovoj mojoj blesavoj glavi.

Posmatram Vas pomalo sa strane
dok se nadmoćno smejete
i verujete da ceo svet
samo zbog Vas postoji.
Dok čamite u svom tom gvožđu
mislite da ste najbrži,
mislite da ste nepobedivi,
ali ne zaboravite:
kad-tad ću Vam
upaliti crveno svetlo
i prekrenuću skretnice
negde sasvim levo,
negde što dalje od mene.

...Ali kad Vam dosade šine
i kad Vam pobegnu daljine
i kada se pomalo usija
to gvožđe oko Vas
od nekih sasvim običnih,
sasvim ljudskih želja,
sa tih Vaših visina
malo se na zemlju spustite
i dođite na moj oblak
pomalo od nežnosti,
pomalo od ljubavi stvoren,
jedini prizemni oblak
na celom ovom svetu.


AKO

Ako tebi budem napisala pesmu
neću pomenuti čekić,
čak ni ovaj u mojoj glavi
koji vibracije tvojih glasnih žica
prevodi u reči
koje ne želim da slušam.

Neću pisati
ni o gvozdenom točku
istorije koja se ponavlja,
ni o osovini oslonca
koja sve povezuje.

Neću ni reč reći
o vazdušnim kočnicama
koje otkažu pri ateriranju,
pa je prizemljenje vrlo bolno,
ni o pritisku koji varira
u zavisnosti
sa tvojim dolascima i odlascima,
ni o nedostatku vazduha
u mojim glasnim žicama,
pa ne mogu da izgovorim
tu reč jedino bitnu.

Ako me pogledaš
pregledaćeš me
kao rendgen aparat
i nećeš smeti da poveruješ
ono što vidiš.



Šta ja to tražim u tvojim očima? Šta ja to želim sa tvojih usana? A reči moje neizgovorene lebde negde između sećanja i nadanja. Uzalud te čekam na svom slepom koloseku. Uzalud te tražim među nepoznatim licima. Tvoj lik samo po mojoj mašti rovari i uništava svaki smisao i besmisao moje stvarnosti. A ne mogu da te promenim i ne mogu da se promenim.

Vreme prolazi... Ostajem u začaranom krugu. Ostajem na svom slepom koloseku koji nikuda ne vodi, na koji niko ne svraća. Ostajem sama, bolno zgrčena, nemoćna da se oduprem surovim naletima vetra, nemoćna da razbijem tišinu sa tvojih usana, sasvim nemoćna da prihvatim poraz.